Porok kao način života - Šarl Bodler

„Izvanredna duševna stanja koja izaziva opijenost pravi su raj u odnosu na bljutavost svakodnevice.“ 

Bodler je tipična gradska njuška, prvi pesnik velegrada, zavisnik od gradskih poroka, pun prezira prema građanima oko sebe. Bodler je devijacija prirodnog koje je u njegovom sistemu vrednosti vrhunac svega što doživljava kao vulgarno. Vrline su, po Bodleru, sasvim neprirodne pojave, pa tako i sve prirodno treba odbaciti kao nešto što čoveku oduzima njegovu posebnost. A posebnost je ono čime se Bodlerova sujeta čitavog života hranila, ne iz prazne poze, već iz želje da se kroz neobičnost i izuzetnost prevaziđe banalnost ljudskog života, koju je svuda oko sebe video i koje se gadio.

Banalnost je u Bodleru izazivala osećaj splina, tog elitnog doživljaja teskobe od životarenja koja je svojstvena velikim duhovima i koja se leči umetnošću i porokom, ili se bar pokušava lečiti. Splin je čama i užasnutost nad predvidivošću svakodnevice, večita seta i sentimentalnost za zvezdanijim trenucima ljudskog roda, neizdrživost svakodnevnog ritma života koji uspavljuje u svojoj  harmoničnoj monotoniji. Splin, istovremeno, i nije ništa od toga, nego je nešto rečima neuhvatljivo jer reči nisu dorasle tom elitnom i mukotrpnom osećanju teskobe svojstvenom probranim duhovima.

Bodler je iz svog prokletstva, splina, koji je prokletstvo svih ljudi koji se usude da pogledaju oštrijim okom u svoje živote, stvorio svoju poetiku. Pesnik velegrada, zaljubljenik u mačke i prostitutke, uživalac apsinta i opijuma, nosilac sifilisa, zadojeni katolik luciferske figure pune bezbožnog bunta, nekrunisani pariski princ tame, prvi među odbačenima i prognanima iz očinskog zagrljaja  i nosilac novog svetla poezije.

Biografizam je kao pristup u tumačenju poezije gnusna laž i ne bi se imalo zašto baviti Bodlerovm životom ako bismo to radili sa namerom da razumemo njegovu poeziju. Međutim, život Šarla Bodlera od najmlađih dana izvanredna je pesma u nepravilnom stihu, pisana neakademskim jezikom punim vulgarizama i protivljenja svim pravilima stila, otvaranje novih horizonata.

Tokom detinjstva, dve su stvari bile od presudnog značaja za formiranje ličnosti Šarla Bodlera. Bila je to najpre rana smrt oca i majčina preudaja za omraženog očuha, a zatim i strogo katoličko vaspitanje. Uprkos svim bogohulnim postupcima i verovanjima pesnika, katoličanstvo je prisutno u njegovoj poeziji kao matični jezik, protiv koga se može pisati samo na njemu samom. Motivi, metafore, strahovi i predmeti mržnje i obožavanja u Bodlerovoj poeziji dolaze iz katolicizma. Prezir prema svakodnevici, osećanje splina kao rezultat čežnje za nečim uzvišenijim što je očekivao od života i čoveka svoj koren imaju u hrišćanskim propovedima i visokim katoličkim katedralama; onda kada život nije oponašao propoved i jedan i drugi prezreni su kao poslednja laž.

Već sa osamnaest godina Bodler je kipteo od užasa  spram građanskog života koji jedino vrednuje benigna zadovoljstva konformizma. Malo piše pesme, malo se opija na čuvenim boemskim mestima Pariza, u celosti živi kao boem, odeva se elegantno, ponaša otmeno, a sa sobom ipak vodi svuda jednu prostitutku kao svoju pratilju.  Da bi ga sklonio od „lošeg društva“ očuh, koji mu je po svemu sudeći zaista želeo samo dobro, ali je njegovo „dobro“ bilo sasvim različito od onoga što je mladi Bodler pod tim podrazumevao, šalje ga na putovanje svetom. Tu se pesnik oduševljava Mauricijusom, upoznaje zadovoljstva opijuma i hašiša, a sa puta dovodi i jednu mulatkinju koja mu postaje ljubavnica. Novac nasleđen od oca troši nemilice, upada u dugove, pokušava samoubistvo, prevodi Poa da bi otplatio dugove i time otvara vrata američkom pesniku na evropsku književnu scenu. Glad za šokiranjem je ogromna – kosu boji u zeleno (boja omiljenog pića pariskih boema, apsinta), laže da je policijski špijun, da je homoseksualac, da je ubio i pojeo svog oca, dok mu svi slepo veruju na reč.

Šarl Bodler - O opijanju

"Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje.  Da ne biste osećali strašno breme Vremena  koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha.  A čime?  Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se katkad , na stepeništu kakve palate,na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu,pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori,zapitajte koji je čas;i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: "Čas je da se opijate!'' Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena,  opijajte se;  opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja."

Ova pesma je Bodlerovo „vjeruju“. Bodler nije pijanac, pohotnik, narkoman kakvim bi moralisti želeli da ga predstave. Porok je za njega „opijanje“, eskapizam iz sveta banalnog koje nije umeo na drugi način da prevaziđe. Ujedno, on je i pokušaj da se pronađe lek i zaborav za bolnu mladost i ranjenu dušu, za krvava krila nezgrapne ptice koju drugi gledaju ispod oka, a njoj je dosadilo da im se podsmeva više, da ih u sebi prezire. Porok, to je Bodlerov izgovor da se ne stopi u masu, da joj se na još jedan način izruga. Ima li, ipak, većeg izrugivanja od stvaranja prave, revolucionarne poezije, ima li definitivnijeg kidanja veza sa svim „normalnim“? Pesnici koji su procvetali pod njegovim sjajem odgovoriće u narednim decenijama odrečno.

Majstor umišljenosti i drskosti pisao je i sledeće, mazohistički uživajući u mržnji svetine:

„Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima… Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.“

Shvatamo iz svega pomenutog da nije nimalo neočekivano da je baš Bodler bio taj koji će se prvi jasno založiti za ono što je u sporednim tokovima književnosti postojalo koliko i ona sama: za estetiku ružnog. Nasuprot lepoti i skladu koji u sebi uvek sadrže malo laži i ušuškivanja u laž, ružno je sirovo i živo, beskrupulozno u predstavljanju sveta i golotinje naših duša. Ružno je deformitet kakav je i sam život, ono što uznemiruje jer pobuđuje u nama nesvesnu težnju da ga ispravimo, dovedemo u red. Isto kao što osećamo i prema životu, našem i svačijem.

Pročitajte još i tekstove:

Ko su bili boemi?

Snobizam - u svakom od nas

Kič, tradicija, avangarda

Snobizam - u svakom od nas

Na blogu sam već pisao tekst o dendizmu kao načinu života i naročitoj životnoj filozofiji i o boemiji kao radikalnom odbacivanju građanskih vrednosti i preziru prema ljudima u stadu. Snobizam, međutim, nije pokret ili stav, nije poza niti revolt, već sindrom, dijagnoza koju je prelako postaviti.

Snobizam je u vreme kada pojam nastaje bio karakterističan za međuklasno kretanje, uspinjanje iz niže u višu klasu putem, pre svega, obrazovanja, a zatim i zasluga, manira, bogatstva. Otuda dolazi i sam koren reči snob – sine nobilitate, što u bukvalnom prevodu sa latinskog znači: bez plemstva. Ovaj prefiks, s.nob, pisan je ispred imena studenata elitnih britanskih univerziteta koji nisu dolazili iz plemićkih porodica.

Danas, kada ne možemo govoriti o međuklasnom kretanju u izvornom smislu reči, iako to ne znači i da živimo u besklasnom društvu, snobizam se ogleda u nekoj vrsti plemenske podele ljudi u odnosu na muziku koju slušaju, politička uverenja koja dele, nivo obrazovanja, bogatstva, urbanosti. Materijalistički snobovi, religiozni snobodi, estetski snobovi; ako ste ih sve prozreli i srećni ste što niste nijedni od njih velika je verovatnoća da pripadate jednoj drugoj grupi, grupi intelektualnih snobova.

Snob koristi sve oko sebe kao svoje gedžete, svoje partnere, svoju decu, svoje pse. Hvali se reprezentativnim poznanicima i rođacima kao i svojim poreklom, ukoliko je i ono reprezentativno. Ukoliko nije, zaboravlja ga, kao i one nereprezentativne rođake, svoju nereprezentativnu provinciju, palanku, varošicu, zaselak, akcenat, srednje ime, prezime, ime, prvog komšiju, razliku između kokoške i prepelice, miris stajskog đubriva u vrelo letnje popodne, diskoteku u kojoj se svi međusobno poznaju.Vrlo često snob napušta svoje mesto rođenja da bi se otisnuo putem uspeha u beli svet gde će ga ljudi ceniti po onome što "on zaista jeste". Guši ga rodna gruda i zna da niko nije prorok u svom selu. Nažalost, prečesto se vraća nazad sa malim zavežljajem neispunjenih snova i pravom da do kraja svog snobovskog života sve oko sebe gleda sa visine.  

Kada je u pitanju hrana kojom se snobizam zasićuje nema nikakvih ograničenja. Sve na šta možemo biti gordi jeste potencijalni razlog da se ponašamo u maniru snoba. To može biti politički uspeh i mesto u skupštini koliko i dobročinstvo koje smo učinili, moralno čistunstvo ortodoksnih vernika, istrajnost u vegeterijanizmu, muzika koju slušamo, filmovi koje gledamo, kafići u koje ne zalazimo, niske pobude kojih nemamo, uzvišenost i jednostavnost kojoj težimo. Svaki trijumf nad jednom vrstom gordosti rađa novu gordost zbog samog trijumfa.

Koliko duboko čovek može utonuti u snobizam, a da toga nije ni svastan, govori odnos prema deci. Nema potrebe da se sada osvrćemo na odveć očigledne primere skorojevića koji svoju decu upisuju u najskuplje privatne škole, šalju na kurseve jezika i eventualno balet, iako im kod kuće usađuju u glavu sistem vrednosti u kom škola i obrazovanje vrede koliko i plemstvo u komunističkom uređenju. Nema potrebe jer su ti slučajevi samo uteha za one koji su uvereni da su imuni na korišćenje dece kao super-kul aplikacija na svojim fensi telefonima i zaboravljaju da nije neophodno da ponesu knjižicu svoje ćerke punu petica kako bi koleginice na poslu videle kako je „ona“ pametna, diplomu svog sina sa državnog takmičenja u karateu ako ga ipak, jer je bezbednije i lepše, nisu upisali na tenis. A dok nema dece, dobro mogu da posluže i psi. Sa pedigreom, naravno.

Postoje oni koji misle da su bolji od drugih i postoje oni koji znaju da to jesu. Čuli ste da se neka tikva pokondirila, došla do novca, društvenog statusa preko noći i umislila da je sada bolja od drugih. A zapravo nije. Vi znate da nije jer znate da ona ne može biti bolja od vas, znate to jer znate da se neke stvari ne mogu steći preko noći, stvari koje vi posedujete i o kojima ta „tikva“ može samo da sanja.  Znate da je ona samo snob i zato ste bolji od nje. Ali vas to ne čini snobom, zar ne?

Današnje društvo jeste materijalističko i transparentno u smislu u kom je svakom omogućeno da pomoću društvenih mreža bar u krugu svojih prijatelja ima pet sekundi slave dok predstavlja svoju novu frizuru, dosetku, devojku. Društvene mreže učinile su da bez ikakvog obzira i srama namećemo svojim prijateljima informacije o tome gde ispijamo kafu, koji film gledamo, sa kim smo otišli u šoping. Mogućnosti za samopromociju i stvaranje bar iluzornog kulta sebe danas su dostupne svakome. A to što se ljudi ne libe da sve svedu na materijalistička preimućstva jeste rezultat improvizovanog stava da bogatstvo nije uzrok već plod i rezultat egzistencijalne superiornosti. Materijalno, tako, nije zamena za prave vrednosti već mera svih vrednosti. Ko se nije snašao, taj nije ni zaslužio da uspe.

Nije potrebno biti akademski stručnjak za društvene fenomene pa uvideti da snobizam uvek ide ruku pod ruku sa diskriminacijom. Magazini se bave pitanjima šta je „in“ a šta „out“, kako se treba odevati, koju muziku treba slušati, na koje manifestacije treba otići. Neko će sa visine gledati siromašnog komšiju jer nema novca za letovanje u Egiptu, neko svog druga iz odeljenja jer nikada nije čuo za Radiohead. Suština je ista. Onima koji su po našem sistemu vrednosti iznad nas se divimo i ka njima težimo, ostale diskriminišemo – stare, ružne, neobrazovane, siromašne, nesposobne. Borba koja je počela sa počecima demokratije, pokušaj neplemenitih da se obrazovanjem i stilom izjednače sa aristokratijom, došla je do stupnja u kom se svako definiše prema onom što ga izdvaja i zahvaljujući čemu može reći da se nalazi u nekoj posebnoj eliti.

Nažalost, potrošački sistem podrazumeva da već od malena od dece stvaramo konzumente koji svoj identitet definišu prema stvarima koje kupuju, ajfonu, marki rolera, cenovniku škole stranih jezika, visini članarine u teniskom klubu, a u slučaju da materijalizam nije dovoljan, u slučaju da novac kao merilo prevaziđemo, pronaći ćemo drugo. Ali, setimo se reči Albera Kamija: „Verovati u sreću bez novca je jedna vrsta duhovnog snobizma.“ Duhovni, intelektualni ili materijalni, snobizam je lakše uočiti nego ga držati dalje od sebe.

Dakle, snobizam se javlja onda kada poreklo prestaje da bude presudni faktor za društveni status. Pojedinci, u težnji da odrede svoju pripadnost željenoj grupi, grade svoje sisteme vrednosti i na osnovu njih donose sud o drugima. Tako se prema njima i odnose, sa obožavanjem ili prezirom, večno se nalazeći na nekoj sredini.

 Sve je postalo moguće u našem demokratskom veku, pa i to da  u apsolutnom relativizmu vrednosti, iz samo sebi poznatih razloga, sve druge gledate sa visine. Međutim, postoji i realna opasnost da se u trenutku kada se vrednosti sagledavaju iz demokratske perspektive (dakle, svačiji ukus i svačije mišljenje je jednako vredno) neko bude optužen za snobizam samo zbog toga što je malo boljeg ukusa, malo istančanijeg mišljenja, malo probranijeg rečnika. Da li se nalazimo u realnoj opasnosti da budemo proglašeni snobovima ako kič nazovemo kičom, demagogiju demagogijom, patetiku patetikom? U masi je toplo, ali smrdi, reče Krleža, a reći ljudima istinu u lice nije popularno. Tiranija većine podrazumeva i poneku nepopularnu etiketu kada pokušate da ostanete svoji i zaobiđete lakši put. Manje-više, na kraju se pomirite sa tim da ste u očima ljudi tek jedan običan – snob!

Alzo šprah Benksi

“Kao klinac sam želeo da ostavim svoj trag. Želeo sam da me ljudi čuju, ali niko te u ovom velikom svetu ne sluša…tada sam uzeo sprej u ruke i naterao sve da me primete”.

"Nema ničega tako opasnog poput čoveka koji hoće da načini svet boljim mestom." 

“Imamo ogromne bilborde koji nam ‘uvaljuju raznorazne proizvode, što ne bismo imali mesto da odgovorimo na tako nešto?’

"Mnoge majke uradiće sve za svoju decu, osim da ih puste da budu to što jesu."

"Nemam želju ikada izaći pred javnost. Mislim da napolju ima dovoljno samozadovoljnih malih šupaka koji pokušavaju svuda gurati svoje male ružne face ."

"Mnogi umetnici spremni su da stradaju za svoju umetnost. Ali zašto ih ima tako malo spremnih da nauče da crtaju?"

“Počeo sam da ‘uništavam’ statue, ne samo zidove, a onda rešio da grafite prenesem na platno…neko skupoceno…počeo sam da radim ‘reprodukcije’ poznatih umetničkih dela, a onda da na njih dodajem neki svoj element. Tako sam uradio Monea i među njegove lokvanje stavio sliku kolica za kupovinu, a onda sam morao da budem vandal do kraja - prokrijumčario sam moju sliku u ‘Tejt’ galeriju i okačio je…naravno, potpisao sam remek-delo”.

"Kažu da čovek umire dva puta. Jednom kada prestaneš disati, i drugi put, kasnije, kada neko poslednji put izgovori tvoje ime."

"Tvoj um radi najbolje kada si paranoičan. Tada istražuješ svaku opciju i mogućnost tvoje situacije velikom brzinom i sa potpunom jasnošću."

"Najveći zločine počinjeni su ne od strane onih koji krše pravila nego od onih koji ih slede. Ljudi koji slušaju naređenja su oni koji bacaju bombe i masakriraju sela."

"Četiri su osnovne ljudske potrebe: hrana, san, seks i osveta."

"Umetnost treba da umiruje uznemirene i da uznemiruje umirene."

"Ništa na svetu nije tako često poput neuspešnih talentovanih ljudi, napustite svoj dom pre nego što pronađete nešto vredno ostanka u njemu."

"Mnogi ljudi nikada ne koriste sopstvenu inicijativu jer im niko nije rekao da to učine."

"Ljudi koji se bude rano ujutru izazivaju ratove, smrt i glad."

"Svaka reklama na javnom prostoru koja vam ne daje izbora da li ćete je videti ili nećete, pripada vama. Vaša je da je uzmete, izmenite i iskoristite.  Možete sa njom uraditi šta vam je volja. Pitati za dozvolu bilo bi isto kao i pitati da li smete da zadržite kamen koji vam je neko bacio u glavu."  




Šta još da pročitate:

Manifest angažovanog umetnika

Ko su bili boemi

Kič, tradicija, avangarda

Kič, tradicija, avangarda

Vreme u kome živi ne samo naša generacija već i onih nekoliko generacija unazad karakteristično je po masovnosti svih fenomena i gubljenju kvaliteta iz njih. U krizi je, pored drugih stvari, i ukus. Mit o ravnopravnosti ukusa serviran je da bi podržali svoju pokolebanu taštinu oni koji nemaju čime da je uistinu hrane; no, kao što rekoše, u masi je toplo, ali smrdi.

Nije, možda, ni najzahvalnije razmišljati o srozavanju kvaliteta, ne samo umetnosti već i svakodnevnog života, oličenom u iščezavanju stila iz svega što se preko dana, na svakom koraku, čini. Potpuni integritet čoveka ostvaruje se nužno i u njegovom razvijanju estetskog čula. Krenemo li od toga, od tog drastično uništenog osećaja za lepotu, možemo naprečac doneti zaključak i o čoveku našeg doba.

Nauka, takva kakva je i želeći sve da sistematiše, došla je do razlikovanja tri vrste ukusa: konformističkog, tradicionalnog i avangardnog. (Podela koja vodi poreklo iz kategorija nastalih u vreme kada se o ovakvoj podeli nije moglo ni slutiti, tj. iz Kantovih određenja prijatnog, lepog i uzvišenog.)

Kantovo prijatno je naše zabavno, glavna kategorija masovne, konformističke umetnosti i njoj naklonjenog ukusa. Dela ove umetnosti su bezazlena i laka kao papirne konfete na dečijim žurkama. Radio, televizija i površnost i nekoncentrisanost korisnika interneta oduzeli su činu konzumiranja umenosti svaku ritualnost, učinivši je sveprisutnom, ali lažnom. Bilo da je on u oku savremenog posmatrača ili u objektivnoj stvarnosti koja ga okružuje, ogroman deo naše realnosti je carevina kiča.

A kič je pravo dete kvazidemokratskog duha kao nešto svakom pristupačno, razumljivo i prihvatljivo. On nas ne vređa svojom nerazumljivošću i stvara iluziju da se u umetnosti može pasivno uživati, ne tražeći od nas da pokušamo da sebe prevaziđemo, da sagledamo svoje stanje i učinimo naporan iskorak ka uzvišenom. Stoga je jasno da je kič neki oblik hedonizma, udružen sa sentimentalnošću i lažnom estetičnošću. U kiču nema ničeg plemenitog, a kako bi i bilo kada on podrazumeva saživljavanje u masu, u kolektivni zanos predavanju stvarima, njihovom sjaju, površini i banalnom izražavanju već poznatih istina i bljutavih emocija. Umesto uzvišenog i lepog, kič ukus preferira prijatno, zabavno i drečavo.

Kako istraživanja pokazuju, neko ko završi samo osnovnu školu teško da će uopšte posedovati ikakve knjige. Većina obrazovanog srednjeg staleža, pak, pokloniće se masovnoj kulturi, dok će se oni visokoobrazovani (podela koja nema veze sa stepenom zvaničnog obrazovanja) iznijansirati u dve kategorije: intelektualce i intelektualnu elitu. I za jedne i za druge karakteristično je odbacivanje kiča, s tim što su prvi zagledani u prošlost, a drugi u budućnost.

Intelektualac našeg vremena je čovek tradicionalističkog ukusa koji odgovara kategoriji lepog. On još uvek traži ona dela koja na dostojan način vrše umetničko odražavanje stvarnosti oličeno ponajbolje u delima realizma. Tradicionalni ukus odbacuje napadnost i klišeiziranost kiča okrećići se unazad, ka delima prošlosti, iz vremena većeg dostojanstva čoveka. Ovakav stav nikada ništa ne želi da promeni – on jeste čežnja za boljim vremenima iz prošlosti i kao takav predstavlja samo pasivan otpor. Inteligencija, po nekima, kroz tradicionalni ukus odražava svoju političku lojalnost, održavanjem statusa quo. Prema Adornu i drugim filozofima kulture, održavanje statusa quo je kraj dijalektike. Savremena kultura zabave i bekstva od savremenosti kroz tradicionalistički ukus neguje prosečnost i neautentičnu egzistenciju. Mit zabave zauzeo je mesto svih društvenih i religijskih mitova

A šta je sa modernom umetnošću i avangardnim ukusom. Dok osnovu klasične umetnosti čini „lepo“, moderna umetnost je predana „ružnom“. Ono se ogleda u osećaju neprijatnosti koji dela moderne izazivaju, a koji odgovara avangardnom ukusu. Svojim „nelepim“ predstavljanjem dela moderne umetnosti izazivaju dosadu, gađenje, strah i užas nasuprot harmoničnim raspoloženjima tradicionalne, lepe umetnosti. Ona odgovara Kantovoj kategoriji uzvišenog, koje nije prijatno baš zato što nas provocira da prevaziđemo sebe (podvig koji se čini jedino sa velikim, neudobnim naporom). Ovakvim delovanjem, moderna umetnost samom svojom neprijatnošću vraća mase nazad kiču.

Posmatrano iz ugla avangardnog ukusa razlika između tradicionalnog i masovnog ukusa je jedino u stepenu, ali ne i u kvalitetu. Težeći lepom, tradicionalni ukus je samo na par koraka od utapanja u kič, što se nužno i dešava kada dela tradicionalne umetnosti počnu da se konzumiraja preko savremenih tehnologija reprodukcije i mas-medija.

Ali, šta to smrdi sa avangardom?

Pre svega, snobovi, da ne tražimo adekvatnije savremene termine. To je jedan sloj avangardne publike, ne tako mali, koji bez pravog kritičkog suda prihvata i promoviše sve što je novo i „revolucionarno“ i uto više nešto diže na pijedestal ukoliko je to nerazumljivije. Ovakva kvazi-publika opasna je po samu umetnost. To su oni ljudi koji se sreću na svim urbanim umetničkim dešavanjima i umesto da promišljaju ono što se dešava, komentarišu kako su se proveli na prethodnom. Odevaju se neobično, u retro stilu, trude se da se tako i izražaju i da se po svemu ističu i u suštini su pozitivna pojava kada je razvoj avangarde u pitanju – oni stvaraju utisak da se nešto dešava. Ipak, čini se kao da je takvoj publici bitnije da se probiju kroz kapije prosečnosti nego da uistinu išta shvate i doprinesu.

Bitnija opasnost koja se tiče avangardne umetnosti jeste u tome što je ona hermetična, nepristupačna široj publici i kao da je stvorena za zatvorene krugove stvaralaca i kritičara. Setimo se da je Eliot isticao kako moderni pesnici moraju da budu „teški“. Jonesko je išao čak i dotle da tvrdi kako pozorište ne treba da brine o gledaocu i da može lako zamisliti pozorište budućnosti koje neće potrebovati ikakvu publiku.

Paradoks je, napokon, u tome što je osnova moderne umetnosti u „ideji“ i težnji da promeni stanje stvari kroz izazivanje negativnih emocija. Ona, dakle, ima pred sobom cilji angažovanja širokih masa, a do tih masa samom svojom formom ne samo da ne dopire već ih odbija i vraća u naručje kiča. Odbrambeni mehanizam prosečnog čoveka nagoni ga ka stvarima koje mu pružaju osećaj prijatnosti. On ne prihvata umetnost koja ga podseća na užase stvarnog stanja stvari već traži onu umetnost koja će mu pružiti zaborav kroz zabavu i lepotu.

Tako, oni koji stvaraju avangardnu umetnost, proizvode dela koja treba da komuniciraju sa publikom,  a ispostavlja se da su oni svoja jedina publika. Dok mase okreću glavu od neprijatnosti i traže odušak u zabavi, intelektualna elita ostaje zatvorena u svom hermetičnom krugu, sama uživajući u porukama koje su joj odavno poznate.

„Talas“ – kako da negujete fašistu u sebi

Na različite načine svako od nas ponekad se susretne sa onim delovima sebe koje teško da je voleo da upozna. Onda kada ih upozna, ma kako to iskustvo bilo neprijatno, nešto se mora učiniti. Možemo se praviti da smo sve samo sanjali, možemo se truditi da sve zaboravimo ili možemo, ma kako teško bilo, pokušati da priznamo pravu istinu o tome ko smo i šta smo – ukoliko nam se to ne dopada, onda je jedino pošteno što moramo učiniti to da mračne strane svoje ličnosti ne ignorišemo već da se prema njima postavimo kao gospodari i da sa oprezom nad njima bdimo.

Nemački film „Talas“ („Die Welle“) upoznaje nas sa tim koliko u svakome od nas leži veliki potencijal da postanemo fašisti i koliko lako se prelazi granica kada nezamislivo postane opipljivo. Ovaj film (inspirisan stvarnim društvenim eksperimentom održanom u SAD-u, ali i istorijom fašističkih pokreta dvadesetog veka) otvara i još jedno goruće pitanje - da fašizam nije stvar određenog istorijskog trenutka i određenog podneblja već da je on nešto čoveku imanentno i da, ma koliko ta istina bila neprijatna, pod određenim okolnostima većina nije u stanju da odoli tom primamljivom iskušenju.

Sada, nazvati fašizam „primamljivim iskušenjem“ zvuči naizgled neodgovorno i nekorektno, ali svako ko je pogledao film „Talas“ ili na neki drugi način dublje zašao u čovekove slabosti koje ga vode ka oblicima ponašanja kojima se inače ne bi ponosio, shvatiće o čemu je reč.

Film počinje upoznavanjem gledaoca i glavnih aktera, harizmatičnog profesora i njegovih đaka. Pred početak „eksperimentalne nedelje“ dolazi do promene plana i profesor Rajner Venger koji je trebalo da drži kurs o anarhiji (u koju čini se i sam veruje sudeći po stilu odevanja i načinu ponašanja) dobija kurs autokratije, a kurs anarhije dobija njegov kolega sa kojim se ne slaže baš najbolje. Ispočetka, učenici jedva da shvataju šta autokratija znači, a više od svega ubeđeni su da je ona nakon iskustva nacizma u Nemačkoj nemoguća.

Profesor kao da sumnja u to i predlaže da eksperimentalna nedelja teče kao eksperiment u kom će se tokom časova svi ponašati prema izabranom vođi sa apsolutnom poslušnošću. Glasanjem, učenici odlučuju da on sam bude taj vođa nakon čega se uvode pravila kojih se učenici najpre pridržavaju sa negodovanjem koje vremenom popušta. On naređuje da mu se svako mora obraćati sa „gospodine Venger“, da svi moraju ustajati kada govore, da niko ne govori ako nije dobio reč, uvodi uniforme, poseban pozdrav. Sve teče postepeno, ali vrlo brzo stvari izmiču kontroli. Tek dve učenice svesne su šta se dešava dok ostatak odeljenja u toku samo mesec dana sa potpunom strašću oživljava svoj oblik fašizma. Eksperiment koji je trebalo da pokaže opasnosti autokratije otima se kontroli i izlazi iz okvira učionice.

Identifikovanje sa fašizmom tokom filma odigrava se neprimetno za same aktere tokom učestvovanja u eksperimentu. Interesantno, iako svestan da je on jedini koji ne sme da se ponese u ovom eksperimentu, profesor Venger ni sam ne odoleva da prihvati prednosti koje u njegovom slučaju nosi uloga vođe. On zaboravlja da skine uniformu po izlasku iz škole, prihvata suludu ponudu jednog od učenika da bude njegov telohranitelj, savetuje učenike da se drže zajedno tokom istrage o nezakonitom ispisivanju grafita po gradu, drži inspirativan govor u maniru velikog vođe i biva i sam ponet svojim rečima. U načinu na koji zaustavlja argumentisanje jednog od učenika ogleda se tipično ućutkivanje opozicije svojstveno diktatorskim režimima i dok to čini on je sam žrtva eksperimenta, a ne njegov svesni kontrolor.

Kao moćna alegorija ovaj film pokazuje ustaljeni šablon uspostavljanja fašističkih režima. Venger je na vlast došao glasanjem, potpuno demokratski, kao i Hitler i Musolini. Sam je za učenike kao vladar za narod predstavljao autoritativnu figuru koja uliva poverenje i inspiriše samom svojom pojavom. Na drugoj strani, učenici su konačno dobili neki način da se ujedine, a to se posebno ističe kroz uniforme koje nose i pozdrav kojim se identifikuju. Sa jedne strane, ta potreba za jedinstvom i brisanja socijalnih i nacionalnih razlika ukazuje na probleme savremenog društva, ali u poruci koju film šalje ona upućuje na to da svaki oblik fašističkog vođstva poseduje neku logičnu i emotivnu osnovu oko koje ujedinjuje narod. On zbog toga ipak nije ni u najmanjoj meri opravdan.

Najbolji način da se ljudi ujedine jeste postojanje zajedničkog neprijatelja, a u filmu je on izražen u drugom odeljenju koje eksperimentiše sa anarhijom, u gradskim anarhistima, kao i u učenicima škole protiv koje se takmiči vaterpolo ekipa predvođena samim Vengerom. Zajednički neprijatelj je neophodan, bio on realan ili izmišljen i kada se društvo zarazi fašizmom ono čini sve da se to neprijateljstvo održava (bez potrebe da se poseže za dobro poznatim doživljajem Jevreja od strane nacista, dovoljno je setiti se još uvek sveže balkanske priče). Kohezija fašističkog društva se dovodi u pitanje u slučaju da neprijatelj bude potpuno savladan i zato postoji potreba da se uvek proizvede novi.

U suštini, odeljenje se ujedinjuje u jednu zajednicu koja nadoknađuje sve ono što otuđen moderni oblik života  bez ikakvog ideala uskraćuje pojedincu. Oni asocijalni koij su bili odbačeni od surovih vršnjaka sada postaju najverniji sledbenici jedinstva, najiskreniji vernici „Talasa“. U „Talasu“ su svi jednaki, žrtvuju se jedni za druge, bore se protiv svakog oblika nepravde i imaju san da će stvoriti bolje društvo. Onoga trenutka kada mi, kao gledaoci, počnemo da odobravamo egzaltaciju likova novim ideja, eksperiment izlazi iz fiktivnog sveta filma i uvlači nas u sebe noseći snažnu poruku da je fašizam, kada postane opipljiv, primamljiviji nego dok je samo lekcija u čitankama i da je on zamka kojoj svako mora svesno odolevati bez luksuza da i na trenutak zadrema.

Energija koju donosi kolektivno delanje zanosi i čini da se i sami osećamo moćnima. Jedinstvo pruža osećaj topline, stvara utisak da je svaki problem rešiv i leči boljke otuđenog društva. Na drugoj strani, na polju filozofskih nedoumica, on nas oslobađa tereta slobode koji većina nosi sa naporom. Kao i svaki put kojim se lakše ide, kolektivizam fašističkih organizacija ima u sebi opasan zavodljivi potencijal.

Jedini način da izbegnemo opasnosti je da sve vreme budemo budni i svesni da fašizam nije nešto „što se dešava nekom drugom“. Ukoliko ikada pronađemo u sebi razumevanje za fašizam, neki delić njega u sebi, da li ga zbog toga  i našeg ogromnog  egoizma treba opravdati ili treba zauzeti mnogo teži, kritički stav svesnog samoprekora i samokontrole? Odgovor bi trebalo da bude jasan. Život na zemlji uključuje i neke odgovornisti. To je, na kraju, i poruka ovog filma.

Pročitaj još: 

Hamsun i nacizam

Ko su bili boemi

Dendizam

Ko su bili boemi

Svaki oblik pobune je izraz nekog nezadovoljstva i potrebe za promenom, ili barem trenutnom alternativom; svaki pobunjenik, bio on bučan ili neprimetan (jer ima i unutrašnjih pobuna koje su nekada veće i uzvišenije od onih nametljivih) jeste pobunjenik protiv konformizma i rušilac tabua, onaj koji odbija da prihvati da je ono zatečeno ujedno i najviše što se od čoveka i društva može očekivati.

Iza većini nejasnog pojma boemije imao je oduvek i još uvek ima priliku da se skriva mnogi beznačajni kafanski slučaj, valjda stoga jer biti boem lepše zvuči nego biti pijanac. Boemija je, ipak, mnogo više od kafane i pića, ali dobro ide i uz jedno i drugo. Danas su Monmartr i Skadarlija postali sve ono što u boemskom duhu nisu smele. Ipak, uprkos raširenom verovanju, boemi se nisu ni izgubili ni promenili, možda ih ima manje, možda se teže prepoznaju i manje ističu ali, pošto je prava boemija duhovni princip pobune i slobode, i nje će biti sve dok bude bilo neslobodnog sveta, lažnog morala i kukavičluka običnog čoveka – kao potreba da se sve to prevaziđe.

Dakle, boemija je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive jer su se odomaćile i postale prihvaćene kao jedine moguće. Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali.

San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu.

Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah.

Učmaloj pariskoj svakodnevici Cigani iz Češke, (Bohemie – na latinskom) bili su trn u oku i inspiracija, kako za koga. Ti nomadi slobodnog duha, Bohemljani ili Boemi kako su ih Francuzi nazivali jer su dolazili iz Češke, predstavljali su sve ono što je suprotnost buržoaskom načinu života, a oni kojima se taj način nije dopadao poistovetili su sebe sa njima – odbacili šablone i norme, prigrlili tabue i nekonvencionalnost i stvorili pokret koji je bio nužni ventil za svakoga ko se gušio u represivnosti buržoaskog uštogljenog morala.

Mesto okupljanja boema postali su pariski kafei, najpre oni u centru grada, u Latinskoj četvrti, a kasnije na Monmartru i Monparnasu. Iz više razloga kafei (ili kafane) bili su idealno mesto za boeme. Najpre, tu su se oko okruglih stolova mogli okupljati i razmenjivati ideje i posmatrati sa podsmehom buržuje tokom dana, a noću se prepušati telesnim zadovoljstvima, društvu žena i pića.

Najčešći slučaj bio je da boemi prihvate komunalni životni stil, imajući zajedničke sobe za spavanje, radeći tokom dana u bibliotekama, kafanama, na ulici. Mahom bi sve što poseduju mogli da smeste u velike džepove svojih kaputa, težeći na taj način slobodi po Diogenovom receptu. Uz to je išao i prezir prema moralnim načelima građanstva i jedan jedini strah – da se ne robuje nijednoj predrasudi. U svojoj težnji da šokiraju buržoaziju na neki su način zavisili od nje jer je sam sistem vrednosti koji su prezirali ujedno određivao i njihov, kao antiideal kome je moralo u svakom momentu da se kontrira. To je vodilo i boemskom odbacivanju braka, stalnih veza, i druženju sa kurtizanama i grizetama (koje su smatrane ženskom boemijom). Noćna druženja su, naravno, uvek bila podsticana i velikim količinama alkohola i, neretko, droga.

Dok se sve što običan građanin radi moglo posmatrati iz perspektive koristi i dobiti, boemi su težili beskorisnosti. Rad od kojeg nisu bežali bio je rad na polju umetnosti, ali u očima buržoazije taj rad je bio beskoristan, a boemi su smatrani besposličarima. Uostalom, ni sami nisu preterao bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti.

Svakodnevni život boema mogao bi se podeliti u dve vrste zadovoljstava: po danu oni su težili zadovoljstvima intelekta i srca, po noći, zadovoljstvu tela. Sanjajući o stvaranju remek dela, svako u svojoj grani umetnosti, boemi su po nekim izvorima bili čak i ranoranioci, stvaraoci koji jure za jutarnjom muzom i koji ostatak dana provode radeći na svojim delima. Nije bila retka situacija da nekolicina njih, koji su delili sobu, rade u istoj prostoriji i da zatim taj rad nastavljaju gde stignu: na trgovima, u kafanama, nasred ulice.

Noću, pak, prepuštali bi se zadovoljstvima tela i ponosno izjavljivali da nikada ne zaspu nad knjigom i da nikada ne večeravaju na istom mestu. Tražilo se društvo žena, alkohola i ponekad hašiša i lumpovalo do kasnih noćnih sati. Verovali su u donžuanstvo, hvalili se svojim trihumfima i iskreno odbijali da sudeluju u svakoj aktivnosti koja im nije činila zadovoljstvo.

Siromašni kakvi su bili, što iz nužde što iz osećaja slobode, bradati i dugokosi boemi Pariza stvorili su novi stil odevanja. Kombinovali bi odevne predmete i boje koje ne idu jedne sa drugima, nosili staru odeću (u principu sve što bi uspeli da pronađu), pohabane cipele i od svoje nemaštine stvorili svoj stil koji je istovremeno predstavljao i bunt, kao što će biti i način odevanja pankera stotinak godina kasnije. Ovako odeveni, a često vodeći i golišave modele sa sobom, naručivali bi jednu šoljicu kafe u skupim restoranima i ispijali je čitavog dana provocirajući i vlasnike i goste.

Iako su boemski pokret stvorili pisci, slikari, glumci, novinari vremenom je on postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama. Ubrzo su počeli da mu pristupaju i novi članovi, mahom studenti i usto neretko iz imućnih buržoaskih porodica. Oni bi, privučeni slobodom i autentičnošću boema, napuštali porodične poslove, programirane karijere i pristupali otpadničkim grupama buntovnika. 

Naizgled, boemi su se, kao i dendiji u Londonu,  predstavljali nezainteresovanim za politiku izjavljujući kako oni nisu ni protivnici zakona niti njegovi branitelji. Međutim, nisu mogli ostati po strani – težnja za slobodom u životu i izražavanju i prezir prema buržoaziji  vukli su za sobom i snove o političkim slobodama pa su neki od najglasnijih vođa revolucije iz 1848. poticali iz redova boema. Među njima su bila i imena Šarla Bodlera i Gistava Kurbea.

Osim pomenutih, boemima su pripadali i gotovo svi uspešni umetnici Pariza tog vremena, slikari impresionisti, kompozitori poput Kloda Debisija, pesnici simbolizma, među njima i Pol Verlen koga je nekim drugim putem poveo Artur Rembo, vunderkind koji je uspeo da sablazni i same boeme.

Sudbina boemskog pokreta bila je slična sudbini svakog drugog alternativnog kretanja. Kao po nekom dijalektičkom zakonu, takvi pokreti najpre nastaju kao izraz bunta i neprihvatanja dominantnog načina življenja i nisu prihvaćeni od strane glavnih tokova kulture.  Posmatraju se sa prezirom i gađenjem, ali i sa malom dozom straha jer ipak uzurpiraju vrednosti koje se nisu dovodile u pitanje pa se ne mogu smatrati ni sasvim bezazlenim. Posle nekog vremena oni postaju šik, stvar pomodarstva i prilaze im ljudi koji sa njima nemaju suštinske, iskrene veze već samo idu za modom i zauzimaju svoju pozu. Na kraju bivaju prihvaćeni kao bitan deo kulturnog nasleđa, uklopljeni u društveni sistem i u tom prihvatanju oni nestaju u istoriji.

Iako se većina istoričara kulture slaže da je istinski boemski pokret nestao sa početkom Prvog svetskog rata širom Evrope i Amerike i dalje je bilo ljudi koji su usamljeno, ali odlučno odbacivali propisane formule za život. Duboko zašavši u dvadeseti vek, pokreti poput bitnika, hipika i pankera u mnogo su čemu naličili nekadašnjim boemima i na kraju podelili njihovu sudbinu gubljenja u mejnstrim kuilturi.

Pratite Simplicissimus

Povezane teme: 

Dendizam

Ni Šopenhauer, ni Dostojevski

Borgman - bizarna provokacija iz Holandije

Pohvala dosadi Josifa Brodskog

Deo govora Josifa Brodskog diplomcima Dartmud Koledža:

Poznata još kao: čama, mora, teskoba, ravnodušnost, depresi­ja, splin, apatija, klonulost, učmalost, pustoš, malodušnost, melanholija itd, dosada je veoma složena pojava i u celini je proizvod ponavljanja. U tom slučaju, najbolji lek za nju bila bi stalna inven­tivnost i originalnost. To jest, ono na šta vi mladi i drski računate. Ali avaj, život vam neće pružiti takvu mogućnost, jer je u životnoj mehanici glavno - upravo ponavljanje.

Neko može, naravno, osporiti stav da je stalna težnja za origi­nalnošću i inventivnošću pokretač progresa, a samim tim i civiliza­cije. Međutim - a u tome je prednost retrospektivnog pogleda - taj pokretač nije najvalidniji. Jer, ako izdvojimo istoriju našeg stanovništva u odnosu na naučna otkrića, rezultat neće biti veseo. Dobićemo, da se konkretnije izrazim, vekove dosade. Sam pojam origi­nalnosti i inventivnosti pokazaće monotoniju realnosti života čiji je glavni stih, pardon, stil - dosada.

Time se on - život - razlikuje od umetnosti, a najljući nepri­jatelj umetnosti je, kao što već znate - kliše. Zato nije čudo što vas ni umetnost ne može naučiti kako da izlazite na kraj sa dosadom. O toj temi napisano je nekoliko romana, nešto manje slikarskih plata­na; što se tiče muzike, ona je uglavnom nesemantička. Jedini način da umetnost za vas postane utočište od dosade, od tog egzistenci­jalnog ekvivalenta klišea - jeste da sami postanete umetnik. Mada, gledajući koliko vas je na broju, ta perspektiva je malo verovatna i prilično nerealna.

Ako se sada i bacite svom snagom na pisaće mašine, nećete se sasvim zaštititi od dosade. Ako je majka dosade - ponavljanje, vi ćete, mladi i drski, veoma brzo biti prigušeni odsustvom priznanja i niskom zaradom, mada je i jedno i drugo verni pratilac umetno­sti. U tom odnosu književni rad, slikarstvo, komponovanje uzmiču pred advokatskom kancelarijom, bankom ili čak laboratorijom.

U tome se, s druge strane, i sastoji spasonosna snaga umetnosti. Pošto nije unosna, ona prilično nerado postaje žrtva demografije. Ako je, kao što smo rekli, ponavljanje majka dosade, onda je demografi­ja (kojoj predstoji da u vašem životu odigra mnogo veću ulogu od bi­lo kog predmeta koji ste ovde usvojili) - njen drugi roditelj. Možda zvučim kao mizantrop, ali sam duplo stariji od vas i stanovništvo zemljine kugle se na moje oči udvostručilo. U vreme kada vi dođete u moje godine ono će se uvećati četiri puta i to ne na način koji očeku­jete. U 2000-oj godini doći će do takve kulturno-etničke preraspodele da će ona dovesti u pitanje vaš vlastiti humanizam.

Već samo to redukovaće perspektive originalnosti i inventiv­nosti kao protivotrova od dosade. Drugi problem sa ove dve kate­gorije je u tome što one mogu biti rentabilne. Pod uslovom da ste za to sposobni, obogatićete se veoma brzo. Ma koliko to bilo poželjno, većina od vas zna iz vlastitog iskustva da se niko tako ne do­sađuje kao bogati ljudi, jer novac kupuje vreme, a osobina vreme­na je ponavljanje. Ako se podrazumeva da ne težite siromaštvu – u protivnom ne biste stupili na ovaj koledž - možemo očekivati da će vas dosada ščepati čim vam postanu dostupne prve alatke samoza­varavanja.

Zahvaljujući savremenoj tehnici te alatke su mnogobrojne ko­liko i sinonimi za dosadu. U svetlosti njihove funkcije - da vam po­mognu da zaboravite na suvišno vreme - njihovo izobilje je oči­gledno. Isto će takvo biti i ispoljavanje vaše kupovne moći koje će se uvećavati uz krckanje i zujanje nekih od onih instrumenata koje čvrsto drže u ruci vaši roditelji ili rođaci. To je proročka scena, da­me i gospodo generacije 1989, jer vi ulazite u svet u kojem zapis događaja umanjuje sam događaj - u svet videa, sterea, daljinskog upravljanja, sportske odeće, trenažera koji vas održavaju u formi da biste ponovo proživeli vlastitu ili tuđu prošlost, udahnuli krvo­tok u konzervirano uzbuđenje.

Sve što ispoljava izvesnu regularnost obiluje dosadom. To se u velikoj meri odnosi i na novac - kako na same novčanice tako i na njihovo posedovanje. Razume se da ne proklamujem siromaštvo kao vid spasenja od dosade, mada je Svetom Franji upravo to po­šlo za rukom. No stvaranje novih monaških redova ne izgleda oso­bito zabavno u našoj epohi video-hrišćanstva. Prema tome, vama - mladima i drskima - niko ne preporučuje bedu. Sve što mogu da vam predložim je da budete obazrivi s novcem jer se nule na vašim računima mogu pretvoriti u vaš duhovni ekvivalent.

A što se bede tiče, dosada je najbrutalniji deo njene nesreće i bekstvo od nje poprima veoma radikalne forme u vidu burnog pro­testa ili narkomanije. Obe forme su privremene mada je nesreća be­de beskonačna; obe su, zbog te beskonačnosti - skupe. Uopšte, čovek koji ubrizgava heroin sebi u venu čini to uglavnom iz istog razloga iz kojeg vi kupujete video: da izbegnete suvišak vremena. Razlika je ipak u tome što on gubi više nego što dobija i njegova sredstva spasenja postaju isto tako suvišna kao ono od čega se spa­šava, mnogo više nego vaša. U celini, taktilna razlika između igle šprica i dugmeta na stereu približno odgovara razlici između oštri­ne i tuposti uticaja vremena na siromašne i bogate. Ukratko reče­no, bilo da budete bogati ili siromašni pre ili kasnije patićete od suviška vremena.

Kao potencijalno imućnima, ubrzo će vam dosaditi posao, pri­jatelji, bračni drugovi, ljubavnici, pogled sa vašeg prozora, nameštaj ili tapete u vašoj sobi, vaše misli, jednom rečju - vi sami. U skladu s tim pokušaćete da nađete put spasenja. Osim već pomenutih igračaka koje donose zadovoljenje možete krenuti da menjate radna mesta, mesta stanovanja, poznanike, državu, klimu; možete se prepustiti promiskuitetu, alkoholizmu, putovanjima, časovima kulinarstva, narkoticima, psihoanalizi.

Uostalom, možete se zabavljati svim tim istovremeno i zajed­no izvesno vreme to vam može pomoći. Do onog dana, naravno, kad se probudite u svojoj spavaćoj sobi usred nove porodice i no­vih tapeta, u drugoj državi i drugim klimatskim uslovima, sa gomi­lom računa od vašeg turističkog agenta i psihijatra, ali sa onim istim ustajalim osećajem prema dnevnoj svetlosti koja se probija kroz prozor. Navući ćete svoje patike i otkriti da nemaju pertle pomoću kojih biste se izbavili od onoga stoje poprimilo tako prepoznatiljiv oblik. Zavisno od vaših godina ili temperamenta ili će vas uhvatiti panika ili će vas smiriti poznato osećanje; ili ćete još jednom proći kroz svu strahotu promena.

Nervoza i depresija ući će polako u vašu beležnicu, tablete u vašu kućnu apoteku. Nema, u suštini, ničeg lošeg u tome da se ži­vot pretvori u stalno traženje alternativa, u česte promene posla, su­pružnika, ako možete da priuštite alimentacije i pometnju u sećanjima. Taj položaj je veoma često opevan na ekranu i u romantičarskoj poeziji. Začkoljica je jedino u tome što se taj pokušaj pretvara u re­dovnu preokupaciju i vaša potreba za alternativom postaje ravna svakodnevnoj dozi narkomana.

Međutim, iz te situacije postoji još jedan izlaz. Možda ne naj­bolji sa vašeg stanovišta, i ne obavezno bezopasan, ali direktan i ne tako skup. Oni koji su čitali pesmu „Sluga slugama" Roberta Frosta pamte njegove stihove: „Najbolji izlaz je - uvek do kraja." I ono što hoću da vam predložim je zapravo varijacija na tu temu.

Kad vas obuzme dosada - predajte joj se. Pustite da vas smla­vi; zaronite u nju, dotaknite dno. S neprijatnostima je sledeća stvar: što se pre dočepate dna, pre ćete isplivati na površinu. Ideja je - da se poslužimo recima drugog velikog pesnika engleskog jezika – da pogledate u ono najgore. Razlog zbog kojeg dosada zaslužuje ova­kvu pažnju je taj što ona predstavlja čisto, neistraženo vreme u svoj njegovoj ponavljanoj, preobilnoj i monotonoj lepoti.

(...)A to znači - biti beznačajan. Ako je potrebna dosada da parališe volju da bi to sugerisala, onda - živela dosada! Vi ste beznačaj­ni jer ste konačni. Međutim, što je veća svest o konačnosti, ona se više puni životom, emocijama, radošću, strahovima, patnjama. Jer beskonačnost nije preterano živahna, nije posebno emotivna. Vaša dosada vam, u krajnjoj liniji, govori o tome. Ukoliko potiče od bes­konačnosti.

Poštujte u tom slučaju njeno poreklo, ali ne manje od svog sopstvenog. Zato što upravo predosećanje te bezdušne beskonačnosti objašnjava intenzitet čovekovih osećanja koja često dovode do za­četka novog života. To ne znači da su vas začeli iz dosade i da konačnost rađa konačnost (mada i jedno i drugo zvuči verovatno). To pre navodi na misao da je strast privilegija beznačajnog.

Zato se predajte strastima, a ostavite hladnokrvnost sazvežđima. Strast je, pre svega, lek od dosade. I naravno bol - fizički više nego duševni, koji je redovna pratilja strasti, mada vam ne želim ni jedan ni drugi. Međutim, kad vas boli, svesni ste da vas nije preva­rilo ni vaše telo ni vaša duša. Osim toga, ono što je dobro u dosadi, teskobi, osećanju besmisla vas lično ili ostalih bića, jeste činjenica da to nije prevara.

Mogli biste takođe da pokušate sa detektivskim romanima i akcionim filmovima - sa nečim što vas odvlači tamo gde niste do ta­da bivali verbalno/vizuelno/mentalno - makar trajalo samo nekoli­ko časova. Izbegavajte televiziju, posebno menjanje programa: to je otelovljena prekomernost. Međutim, ako i ta sredstva ne pomažu opustite se, „hitnite svoju dušu u zgusnuti mrak". Čvrsto zagrlite ne­koga ili pustite da vas zagrle dosada i tuga koje su u svakom sluča­ju veće od vas samih. Nesumnjivo će vam biti teško da izdržite te zagrljaje, ali se trudite da izdržite koliko možete, a zatim još malo.

Najvažnije je da ne mislite da ste negde pogrešili i da ne pokušava­te da se vratite da biste ispravili grešku. Ne, kako je rekao pesnik -„Veruj svome bolu". Ti užasni medveđi zagrljaji nisu pogreška. I sve ostalo što vas uznemirava. Uvek se setite da na ovom svetu postoje zagrljaji iz kojih se, na kraju krajeva, ne možete iščupati.

Ako vam se ovo čini isuviše mračnim, onda vi ne znate šta je zapravo mrak. Ako vam se čini nestvarnim, nadam se da će vreme dokazati da ste u pravu. Ako pak smatrate ovo neumesnim za ova­ko svečanu priliku, onda se ne slažem s vama.

Ne želim vam ništa više osim sreće. Međutim, biće dosta mrač­nih i, što je još gore, dosadnih časova koje će izazvati kako spoljašnji tako i vaš unutrašnji svet. Treba za to izgraditi odbrambeni me­hanizam; a to je upravo ono u čemu sam se trudio da vam pomognem za sve ove godine, uz izvestan napor koji je očigledno bio nedovoljan.

(...)Jer ono što vam predstoji je divno, ali zamorno putovanje. Da­nas se ukrcavate u voz bez voznog reda. Niko vam ne može reći šta vas čeka, pogotovo onaj koji ostaje. Jedino u šta mogu da vas uve­rim je – da je to putovanje u jednom pravcu, bez povratne karte. Sto­ga pokušajte da pronađete utehu u pomisli da ma koliko ova ili ona stanica bila neprijatna - voz se u njoj ne zadržava dugo. Zato nika­da nećete stajati u mestu, čak i kad vam se čini da to činite; ovo mesto od danas postaje vaša prošlost. Od sada će se ono za vas postepeno smanjivati jer je taj voz stalno u pokretu. Ono će se smanjivati čak i kad vam se bude činilo da ste zastali... Zato ga pogledajte poslednji put u njegovim normalnim dimenzijama, dok još nije postalo fo­tografija. Osvrnite se na njega sa najvećom mogućom nežnošću jer gledate u svoju prošlost. Pogledajte široko otvorenih očiju u ono naj­bolje. Jer sumnjam da će vam ikada bilti bolje nego ovde.

Govor pred diplomcima Dartmut Koledža, u julu 1989.

*Iz knjige „Tuga i razum“, Russika, 2007, prevela: Neda Nikolić Bobić

Slični tekstovi:

Diskordijanizam - ponovno buđenje božanskog u čoveku

Ni Šopenhauer, ni Dostojevski