“Život mi je uništen! Ja sam darovit, pametan,
odvažan… Da sam normalno živeo, mogao sam postati Šopenhauer, Dostojevski…” Ujka
Vanja, Čehov
Ovako je veliki pisac, Anton Pavlovič Čehov,
opisao sav neuspeh, jad i bedu antijunaka svog dela, ujka Vanje. Vanja je imao
nesrećan život. Stvari, događaji i ljudi oko njega nisu mu išli na ruku, ne
onako kako je bilo neophodno da postane veliki pisac, bar kao Šopenhauer, ako ne
i kao Dostojevski.
Ah, Dostojevski, taj srećnik. To su uslovi.
Roditi se u carističkoj Rusiji i prezirati carizam i cara, upoznati se sa
najanarhičnijim momcima svog vremena i sa njima zajedno kovati plan kako da se
taj isti car ubije pa onda biti uhvaćen u tom planu, osuđen na smrt, pomilovan
sekund pre nego što su puške opalile i za nagradu biti prognan u Sibir, malo da
se robija, malo da se um iščisti i utera strah u kosti.
A zatim se vratiti, bolestan od epilepsije,
zavistan od kocke, bez para u džepu a obavezan da vraćaš očeve dugove, pišući
po 70 sati bez prestanka kako ti izdavač ne bi ukinuo honorar bez koga ne bi
mogao da preživiš. Ako izuzmemo ove sitnice, Dostojevski je zaista imao sve
uslove da postane veliki pisac. Ali ujka Vanja – on ne.
I nije samo ujka Vanja nesrećnik, darovit,
pametan i odvažan genije koji je trebao samo još normalan život pa da postane
ihaha kakav pisac. Ili bilo šta u životu. Ali, držimo se za sada samo pisaca.
Za sve životom uništene Vanje ovog sveta, evo par primera ljudi koji su znali
ili živeli veliku istinu, da komfor i udoban život ne proizvode nikakve
vrednosti, da cveće cveta i na đubrištu, da je, kako je to Gete rekao, veliki
pesnik pre svega velik pa tek onda pesnik i da, ako hoćemo zaista da živimo,
onda naše kuće treba da gradimo ispod Vezuva, kako je i Niče verovao.
Fransoa Vijon
Za njegovu biografiju kažu da je problematična.
Za njegovo delo, da je značajno, veliko i zagonetno. Fransoa Vijon.
Rođen je 1431-e, iste one godine kada je Jovanka
Orleanka spaljena u Ruanu kao veštica. Dakle, teško i neudobno vreme za
život. Reklo bi se da čovek tada nije mogao da ima onaj život koji je neophodan
da bi se postalo velikim. Ali sudbina kao da se nasmešila Vijonu. Fransoa Vijon
stekao je dobro obrazovanje, čak i titulu magistra umetnosti. Udoban bi život
možda imao i ubuduće, da u jednoj kafanskoj svađi nije ubo sveštenika u stomak.
I ubio ga.
Za ovaj čin prvog pesnika velegrada, kako ga
danas zovu, nema opravdanja. Ni on sam nije tražio opravdanje za sebe. Pisao je
dok je živeo kao beskućnik, prognan iz Pariza zbog ubistva i pljačke. Pisao je
i u zatvoru, dok je ležao među ološem i pacovima, i među svojim i tuđim
govnima. I pisao je provokativno, kako je i živeo, dok mu se 1463. ne
izgubi svaki trag. Uprkos svemu, za njegovo pesništvo se danas kaže da je to
poezija pobune sa krajnjom porukom nade. A takvo pesništvo jedino i treba da
bude.
Franc Kafka
I veliki praški pisac, Jozef Kafka, živeo je
izvan komfora, svojevoljno, ili vođen nekom jačom, unutrašnjom kobi, nego što
je nesrećna sudbina. On je bio od onih čiji je karakter njihova sudbina, a
karakter je imao ne toliko težak, koliko patnički, i nesposoban za sreću.
Mirno je i pokorno, kao i njegov čovek-buba iz Preobražaja, gledao
danju svoja posla radeći kao pravnik u državnoj službi, najpre po 12,
kasnije po osam sati dnevno. Pisao je noću, i kada stigne, kao po
zapovesti i po kobi, kako je i sam verovao da se jedino sme pisati. Jednom,
napisao je za noć čitavu priču, Presudu, i kad je ujutru pokušao
ustati sa stola, noge su mu bile ukočene, a duh prosvetljien. Tada je rekao da
se samo tako i sme pisati, u izgaranju i izbegavanju, kao da se od priče ne
može pobeći.
Kafka je živeo u najmanju ruku tužan život. Dva
je puta bio veren, nijednom oženjen. Čitavog života živeo je sa
roditeljima, imajući svoju sobu za pisanje, kao školarac. Bojao se i
braka i žena, ali najviže svog oca. Imao je neki iskonski, jevrejski osećaj
krivice u odnosu na sve, a najviše u odnosu na oca. Jevreji ne prihvataju drugo
lice Boga, lice sina; Kafka se svog oca plašio kao i Boga i kao da je osećao da
je pred obojicom kriv. Ta je krivica i glad za milosrđem, koje jevrejski Bog
teško daje, bila i osnovna tema njegovih dela, koja se sa strašću čitaju ali
teško tumače.
Verovao je da knjiga mora biti sekira za smrznuto
more u nama. Umro je od tuberkuloze, mlad i nesrećan, a svom najboljem
prijatelju ostavio je u amanet da sve njegove rukopise spali. Srećom, nije ga
poslušao.
Džordž Orvel
Drugačija je priča Džordža Orvela, velikog pisca distopija, velikog
socijaliste i kritičara sovjetskog komunizma. Za autora 1984-te
i Životinjske farme kažu da je bio mrzovoljan, povučen i
ekscentričan u mladosti ali da je imao i stipendije za dve najprestižnije škole
u Engleskoj. Ipak, tu se nije osećao kako treba jer ga je zanimalo sve
osim školskog programa. Književnost, naročito.
Zbog lošeg uspeha u školi, na univerzitet nije mogao, a, čini se,
nije ni želeo. Želeo je da izuči jednu drugu školu, školu života, daleko od
engleske udobnosti i snobizma, u dalekoj Indiji, gde se prijavio da služi u
policiji. Međutim, već ga je ovde počeo „boleti“ sistem i Orvel napušta
policiju ne želeći da služi onome u šta ne veruje. Radi kao lučki radnik u
Burmi neko vreme, a zatim se vraća u Englesku.
Vrativši se, Orvel je bio rešen da se potpuno posveti
pisanju. To nije bilo lako. Ali je bio rešen. Iznajmio je malu londonsku sobu u
ulici Portobelo. Susedi su bili fascinirani mladićevom rešenošću. Kažu da je
pisao do iznemoglosti i da je ledene prste zagrevao nad svećom kako bi mogli da
drže olovku. Od londonske nemaštine sreću je potražio u Parizu ali je tamo bio
još u većoj meri niko i ništa pa je živeo sa sirotinjom, gledajući sve žrtve
velike nepravde iz prve ruke.
Sirotinja ga je fascinirala. Po povratku u London, kada je od
pisanja već počeo da zarađuje, zapošljava se u rudniku da bi živeo poput onih
koje život mazi najmanje. Nije sanjao o udobnim foteljama, skupim penkalima i
zlatnom monoklu. Nije morao da ima dobre uslove da bi postao velik . Znao je da
dobri uslovi ne stvaraju velike ljude.
Fjodor, Fransoa, Franc, Džordž... Oni su preživeli, Vanja, i
svi ostali... Ima ih mnogo. Ali ima još više Vanja, koji zaista veruju da
postoji nešto poput opravdanja za lenjost i osrednjost.
“Život mi je uništen! Ja sam darovit, pametan, odvažan… Da sam
normalno živeo, mogao sam postati Šopenhauer, Dostojevski…”
