Stranice

Jan 22, 2014

Ni Šopenhauer, ni Dostojevski...

“Život mi je uništen! Ja sam darovit, pametan, odvažan… Da sam normalno živeo, mogao sam postati Šopenhauer, Dostojevski…” Ujka Vanja, Čehov

Ovako je veliki pisac, Anton Pavlovič Čehov, opisao sav neuspeh, jad i bedu antijunaka svog dela, ujka Vanje. Vanja je imao nesrećan život. Stvari, događaji i ljudi oko njega nisu mu išli na ruku, ne onako kako je bilo neophodno da postane veliki pisac, bar kao Šopenhauer, ako ne i kao Dostojevski.

Ah, Dostojevski, taj srećnik. To su uslovi. Roditi se u carističkoj Rusiji i prezirati carizam i cara, upoznati se sa najanarhičnijim momcima svog vremena i sa njima zajedno kovati plan kako da se taj isti car ubije pa onda biti uhvaćen u tom planu, osuđen na smrt, pomilovan sekund pre nego što su puške opalile i za nagradu biti prognan u Sibir, malo da se robija, malo da se um iščisti i utera strah u kosti.

A zatim se vratiti, bolestan od epilepsije, zavistan od kocke, bez para u džepu a obavezan da vraćaš očeve dugove, pišući po 70 sati bez prestanka kako ti izdavač ne bi ukinuo honorar bez koga ne bi mogao da preživiš. Ako izuzmemo ove sitnice, Dostojevski je zaista imao sve uslove da postane veliki pisac. Ali ujka Vanja – on ne.

I nije samo ujka Vanja nesrećnik, darovit, pametan i odvažan genije koji je trebao samo još normalan život pa da postane ihaha kakav pisac. Ili bilo šta u životu. Ali, držimo se za sada samo pisaca. Za sve životom uništene Vanje ovog sveta, evo par primera ljudi koji su znali ili živeli veliku istinu, da komfor i udoban život ne proizvode nikakve vrednosti, da cveće cveta i na đubrištu, da je, kako je to Gete rekao, veliki pesnik pre svega velik pa tek onda pesnik i da, ako hoćemo zaista da živimo, onda naše kuće treba da gradimo ispod Vezuva, kako je i Niče verovao.





Fransoa Vijon


Za njegovu biografiju kažu da je problematična. Za njegovo delo, da je značajno, veliko i zagonetno. Fransoa Vijon.

Rođen je 1431-e, iste one godine kada je Jovanka Orleanka spaljena  u Ruanu kao veštica. Dakle, teško i neudobno vreme za život. Reklo bi se da čovek tada nije mogao da ima onaj život koji je neophodan da bi se postalo velikim. Ali sudbina kao da se nasmešila Vijonu. Fransoa Vijon stekao je dobro obrazovanje, čak i titulu magistra umetnosti. Udoban bi život možda imao i ubuduće, da u jednoj kafanskoj svađi nije ubo sveštenika u stomak. I ubio ga.



Za ovaj čin prvog pesnika velegrada, kako ga danas zovu, nema opravdanja. Ni on sam nije tražio opravdanje za sebe. Pisao je dok je živeo kao beskućnik, prognan iz Pariza zbog ubistva i pljačke. Pisao je i u zatvoru, dok je ležao među ološem i pacovima, i među svojim i tuđim govnima. I pisao je provokativno, kako je i živeo, dok  mu se 1463. ne izgubi svaki trag. Uprkos svemu, za njegovo pesništvo se danas kaže da je to poezija pobune sa krajnjom porukom nade. A takvo pesništvo jedino i treba da bude. 


Franc Kafka


I veliki praški pisac, Jozef Kafka, živeo je izvan komfora, svojevoljno, ili vođen nekom jačom, unutrašnjom kobi, nego što je nesrećna sudbina. On je bio od onih čiji je karakter njihova sudbina, a karakter je imao ne toliko težak, koliko patnički, i nesposoban za sreću.

Mirno je i pokorno, kao i njegov čovek-buba iz Preobražaja, gledao danju svoja posla radeći kao pravnik u državnoj službi, najpre po 12, kasnije  po osam sati dnevno. Pisao je noću, i kada stigne, kao po zapovesti i po kobi, kako je i sam verovao da se jedino sme pisati. Jednom, napisao je za noć čitavu priču, Presudu, i kad je ujutru pokušao ustati sa stola, noge su mu bile ukočene, a duh prosvetljien. Tada je rekao da se samo tako i sme pisati, u izgaranju i izbegavanju, kao da se od priče ne može pobeći.

Kafka je živeo u najmanju ruku tužan život. Dva je puta bio veren,  nijednom oženjen. Čitavog života živeo je sa roditeljima, imajući svoju sobu za pisanje, kao školarac.  Bojao se i braka i žena, ali najviže svog oca. Imao je neki iskonski, jevrejski osećaj krivice u odnosu na sve, a najviše u odnosu na oca. Jevreji ne prihvataju drugo lice Boga, lice sina; Kafka se svog oca plašio kao i Boga i kao da je osećao da je pred obojicom kriv. Ta je krivica i glad za milosrđem, koje jevrejski Bog teško daje, bila i osnovna tema njegovih dela, koja se sa strašću čitaju ali teško tumače.



Verovao je da knjiga mora biti sekira za smrznuto more u nama. Umro je od tuberkuloze, mlad i nesrećan, a svom najboljem prijatelju ostavio je u amanet da sve njegove rukopise spali. Srećom, nije ga poslušao.



Džordž Orvel

Drugačija je priča Džordža Orvela, velikog pisca distopija, velikog socijaliste i kritičara sovjetskog komunizma. Za autora 1984-te i Životinjske farme kažu da je bio mrzovoljan, povučen i ekscentričan u mladosti ali da je imao i stipendije za dve najprestižnije škole u Engleskoj.  Ipak, tu se nije osećao kako treba jer ga je zanimalo sve osim školskog programa. Književnost, naročito.

Zbog lošeg uspeha u školi, na univerzitet nije mogao, a, čini se, nije ni želeo. Želeo je da izuči jednu drugu školu, školu života, daleko od engleske udobnosti i snobizma, u dalekoj Indiji, gde se prijavio da služi u policiji. Međutim, već ga je ovde počeo „boleti“ sistem i Orvel napušta policiju ne želeći da služi onome u šta ne veruje. Radi kao lučki radnik u Burmi neko vreme, a zatim se vraća u Englesku.

Vrativši se, Orvel  je bio rešen da se potpuno posveti pisanju. To nije bilo lako. Ali je bio rešen. Iznajmio je malu londonsku sobu u ulici Portobelo. Susedi su bili fascinirani mladićevom rešenošću. Kažu da je pisao do iznemoglosti i da je ledene prste zagrevao nad svećom kako bi mogli da drže olovku. Od londonske nemaštine sreću je potražio u Parizu ali je tamo bio još u većoj meri niko i ništa pa je živeo sa sirotinjom, gledajući sve žrtve velike nepravde iz prve ruke.

Sirotinja ga je fascinirala. Po povratku u London, kada je od pisanja već počeo da zarađuje, zapošljava se u rudniku da bi živeo poput onih koje život mazi najmanje. Nije sanjao o udobnim foteljama, skupim penkalima i zlatnom monoklu. Nije morao da ima dobre uslove da bi postao velik . Znao je da dobri uslovi ne stvaraju velike ljude.




Fjodor, Fransoa, Franc, Džordž...  Oni su preživeli, Vanja, i svi ostali... Ima ih mnogo. Ali ima još više Vanja, koji zaista veruju da postoji nešto poput opravdanja za lenjost i osrednjost.



“Život mi je uništen! Ja sam darovit, pametan, odvažan… Da sam normalno živeo, mogao sam postati Šopenhauer, Dostojevski…”


Slični tekstovi



Post a Comment