Živeti po vlastitoj meri - Fridrih Niče

Veliki duhovi pletu svoje mreže preko vekova koji im prethode i koji će za njima tek doći u svojim neosvajačkim, plemenitim pohodima na sve one koji dobrovoljno pristaju da budu plen blistavih mreža. Običnost nije greh, ali ima onih kojima ona jednostavno ne može biti sudbina. Ove rečenice iz jednog od prvih spisa Fridriha Ničea upućene su njima. Iako napisane pre sto pedeset godina zvuče još sveže, nezamućeno i britko poput tek iskovane sablje. 

"Ali čak i kad nam budućnost ne bi dopustila da se ičemu nadamo - naš čudesan život, baš u ovome sada, najsnažnije nas bodri da živimo po vlastitoj meri i zakonu: ta neobjašnjivost da živimo baš danas a da smo ipak imali beskonačno vreme da nastanemo, da ne posedujemo ništa doli pedalj dugo danas i da u njemu treba da pokažemo zašto i čemu nastadosmo upravo sada. Pred samim sobom treba da budemo odgovorni za svoj život: otuda i hoćemo da budemo stvarni kormilari tog života i nećemo dopustiti da naša egzistencija liči na neku nepromišljenu slučajnost. Moramo je primiti odvažno i opasno: tim više što ćemo  je, u najgorem kao i u najboljem slučaju, uvek izgubiti. Zašto biti vezan za tu grudu zemlje, za to zanimanje, zašto osluškivati šta sused kaže? Toliko je palanačkog u obavezivanju shvatanjima koja nekoliko stotina milja dalje već nikoga ne obavezuju. Istok i Zapad su potezi kredom koje nam neko slika pred očima da bi se izrugivao našoj strašljivosti.

Učiniću pokušaj da dođem do slobode, kaže mlada duša sebi; i sad da je spreči to što se dve nacije slučajno mrze i ratuju, ili što između dva kontinenta leži more, ili što se u njenoj okolini uči religija koja pre nekoliko hiljada godina nije ni postojala. Sve to nisi ti sama, kaže sebi. Niko ti ne može sagraditi most preko koga upravo treba da pređeš reku života, niko sem tebe same. Doduše, ima bezbroj staza i mostova, bezbroj polubogova koji hoće da te reznesu preko reke; ali samo po cenu tebe same; ti bi sebe dala u zalog i izgubila. U svetu postoji jedan jedini put kojim niko ne može ići osim tebe: kuda on vodi? Ne pitaj, idi njime.

Ko je bio onaj koji je izrekao rečenicu: "Čovek se nikada ne uzdigne više nego kad ne zna kuda ga još njegov put može odvesti?"

Fridrih Niče, Nesavremena razmatranja 

Slični tekstovi:

Danilo Kiš - Saveti mladom piscu

Jedna smela parafraza Fridriha Ničea

Hamsun i nacizam

Jedna smela parafraza Fridriha Ničea

Sasvim jasno i konkretno, moral nije ništa drugo do pokornost običajima ma koje vrste. A običaji su nasleđeni načini delanja i razmišljanja, pogleda na stvari. Način prenošenja tih običaja i njihova kontinuiranost naziva se tradicijom. Dakle, gde nema tradicije, nema ni običaja, pa, samim tim, ni morala ni nemorala.

Raditi nešto u skladu sa običajima često je isto što i raditi nešto samo zbog običaja. Tako, raditi jednu stvar koju običaji i tradicija nalažu, a raditi je istovremeno i zbog logike stvari i zbog neke koristi nije nikakav moralni podvig. Čovek se smatra utoliko moralnijim ukoliko samo slepo sledi pravila i pokorno sledi zakon.

Postavlja se pitanje i ne slažu se ljudi da li je najmoralniji onaj ko običaje upražnjava najčešće i u najvećoj meri, ili je to onaj koji ih upražnjava uprkos najvećim teškoćama i u najnepovoljnijim uslovima, čak i onda kada donose štetne posledice. Da li se na muci ili na upornosti poznaju junaci?

U skladu sa tim, najnemoralniji je onaj ko običaje poštuje najređe i od njih najlakše odustaje. Tako je u očima mase-rulje-društva nemoralan i zao svako ko se usuđuje da razmišlja svojom glavom i bira život na svoju ruku. On se smatra po zajednicu opasnim. Krajnje bezobrazno, nemoralan čovek veruje da ima slobodu da živi kako on sam veruje da je najbolje, a ne onako kako mu zajednica zapoveda. On, naime, ne prihvata da drugi misle umesto njega.

Takav čovek je više nego opasan za masu-rulju-društvo jer im pokazuje svojim primerom da se može živeti i drugačije nego onako kako su oni navikli. On ih podseća da imaju pravo na izbor i na razmišljanje i nameće im težak teret slobode. Tako ih stavlja u iskušenje da žive možda srećnije, ispunjenije, bolje. Nameće im neprijatnu situaciju da posumnjaju da njihov život možda i ne bi morao biti takav kakav jeste.

Susrevši se sa slobodnim-nemoralnim pojedincem masa-rulja-društvo više ne može da ima spokojan san. Oni počinju da se preispituju. Ali, kako nisu navikli da misle svojom glavom, ista ubrzo počinje da ih boli pa zbog toga optužuju slobodnog-nemoralnog pojedinca. Najviše vole da vide kada se njemu desi nešto loše i kada padne sa visine koju sami nikada nisu dosegli. Tada ponovo mirno spavaju i na duši im je lakše. Ako se dobro zagledate, na licima im možete videti skriveni, trijumfalni osmeh.

Slični tekstovi

11 vanvremenih citata Artura Šopenhauera o stilu i pisanju

Ni Šopenhauer, ni Dostojevski...

Dendizam