11 vanvremenih citata Artura Šopenhauera o stilu i pisanju

Iako je svoja dela pisao u prvoj polovini 19. veka stavovi koje je Artur Šopenhauer izrazio povodom dobrog i lošeg stila u pisanju više su nego aktuelni i dan danas. Šopenhauer polazi sa svoje pozicije filozofa koji traži pravi izraz za svoju ideju . Moglo bi se posumnjati  da su jednom misliocu njegove misli ono što mu je jedino važno, ali nemački filozof jasno uviđa da prava misao ne postoji bez pravog stila.

„Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje...“

  

„Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog  upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje.  I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli.“

„Ako neko ima da kaže nešto vredno kazivanja, ne treba to da uvija u pompezne izraze, zapetljane fraze i enigmatične nagoveštaje,  već može biti siguran da će izražavajući sebe na jednostavan, jasan i naivan način proizvesti pravi efekat. Onaj ko koristi veštačka sredstva koja su pomenuta pokazuje siromštvo  svojih ideja, uma i znanja. „ 

  

„Neodređenost i maglovitost izražavanja su uvek i svuda veoma loš znak. U devedeset devet od sto slučajeva one nastaju iz neodređenosti misli, koje su,  sa svoje strane,  skoro uvek fundamentalno protivrečne, nedosledne i stoga pogrešne. Kada prave misli niču u umu one teže jasnoći izraza i brzo to i postižu, jer jasna misao lako pronalazi odgovarajući izraz. Čovek koji je sposoban da misli može sebe izraziti jasnim, razumljivim i nedvosmislenim rečima. Oni pisci koji konstruišu komplikovane, neodređene, zapetljane i protivrečne fraze najsigurnije ne znaju šta je to što žele da kažu: oni imaju samo tupu svest o nečemu što se još uvek muči da postane prava misao; oni takođe često žele da sakriju od sebe i od drugih da uistinu nemaju šta da kažu. „

Artur Šopenhauer je rođen 1788. u Gdanjsku. Uslovno se može smestiti u pravac nemačkog idealizma – ipak, Šopenhauer je posve jedinstvena pojava u filozofiji i najbolje ga je predstaviti kao klasičnog predstavnika pesimizma.  Razmišljajući o Kantovoj „stvari po sebi“ zaključio je da je to volja,  a koren njegovog pesimizma upravo je u shvatanju da svaka individualna volja uvek služi opštoj volji za produženjem vrste i da je čovekova sloboda na taj način dovedena u pitanje.

„Sva opširnost i isprepletenost besmislenih zapažanja koja nisu vredna čitanja trebala bi biti izbegnuta. Pisac mora štedeti vreme čitaoca, njegovu koncentraciju i pažnju; na ovaj način on navodi čitaoca da  veruje kako je ono što  mu izlaže vredno čitanja i da će nadoknaditi trud koji je uložen. Bolje je izostaviti nešto dobro nego napisati nešto što nije vredno pominjanja...„ 

 „Najlepša je ona istina koja je gola, i što je izražavanje jednostavnije to je dublji utisak koji proizvodi; delom je to zbog toga što doživljaj ostaje neometeno zadržan u umu slušaoca bez uplitanja sporednih misli i delom zato što oseća da nije bio potkupljen i prevaren umetnošću retorike, već da je ceo efekat došao od same stvari.  „

„Kao što nemar prema odeći odaje prezir prema društvu u kom se čovek kreće, tako i  grub, nemaran  i loš stil pokazuje sramno nepoštovanje prema čitaocu, koji onda to pravedno kažnjava time što neće pročitati knjigu.“

 „Pisac treba da se čuva od toga da koristi nepotrebne retoričke ukrase,  beskorisna preuveličavanja i uopšte, kao i u arhitekturi, treba izbegavati suvišne dekoracije – drugim rečima, on mora da teži čistoti stila. Sve što je suvišno imaće štetan efekat. Zakon jednostavnosti i naivnosti važi za sve lepe umetnosti, jer on je kompatibilan sa onim što je najuzvišenije.“

 „Prava ekonomičnost  izraza podrazumeva  da se govori samo ono što vredi da bude izgovoreno, dok se izbegavaju sva ona rasplinuta objašnjenja stvari koje svako može sam da razume; dakle, podrazumeva jasno razlikovanje onoga što je neophodno od onoga što je izlišno. Na drugoj strani,  nikada ne treba žrtvovati jasnoću i ništa od gramatike, da bi se postigla kratkoća. „

Šopenhauer je tokom života bio preterano opterećen popularnošću jednog drugog filozofa – Hegela. Hegel je u to vreme bio priznata veličina, dok je Šopenhauer zaslužena priznanja stekao tek posthumno. Nije se slagao sa Hegelovim idejama i smatrao je svoju filozofiju pravim produžetkom Kantovih zaključaka, a svuda je bio prinuđen da sluša kako se Hegelovo i Kantovo ime izgovaraju jedno uz drugo. Hegelov način pisanja upravo je onaj na koji Šopenhauer prikriveno aludira kada pominje zamršeni stil onoga čije misli nisu jasne ili uopšte ne postoje.

„Onaj ko piše nemarno pokazuje da ne ceni dovoljno svoje misli. Samo iz ubeđenosti u istinitost i važnost naših misli nastaje u nama inspiracija neophodna  za neiscrpnu upornost da se pronađe najčistiji, najbolji i najmoćniji izraz za njih; kao što stavljamo svete relikvije i neprocenjiva umetnička dela u  srebrne ili zlatne kutije. Iz ovog razloga su stari pisci – čije su misli, izražene njihovim rečima, trajale hiljadama godina i stoga ponele prestižnu titulu klasika – pisali sa potpunom posvećenošću. „

 „Dobri pisci se uvek revnosno trude da prinude svoje čitaoce da tačno misle upravo ono što su mislili oni sami: jer ko ima nešto vredno da saopšti biće mu veoma važno da se to ne izgubi. Stoga dobar stil uglavnom počiva na tome da čovek zaista ima nešto da kaže: jedino, ta sitnica je upravo ono što većini pisaca naših dana nedostaje. „

Slični tekstovi :

Ni Šopenhauer, ni Dostojevski

Jedna smela parafraza Fridriha Ničea

Hamsun i nacizam

Ni Šopenhauer, ni Dostojevski...

“Život mi je uništen! Ja sam darovit, pametan, odvažan… Da sam normalno živeo, mogao sam postati Šopenhauer, Dostojevski…” Ujka Vanja, Čehov

Ovako je veliki pisac, Anton Pavlovič Čehov, opisao sav neuspeh, jad i bedu antijunaka svog dela, ujka Vanje. Vanja je imao nesrećan život. Stvari, događaji i ljudi oko njega nisu mu išli na ruku, ne onako kako je bilo neophodno da postane veliki pisac, bar kao Šopenhauer, ako ne i kao Dostojevski.

Ah, Dostojevski, taj srećnik. To su uslovi. Roditi se u carističkoj Rusiji i prezirati carizam i cara, upoznati se sa najanarhičnijim momcima svog vremena i sa njima zajedno kovati plan kako da se taj isti car ubije pa onda biti uhvaćen u tom planu, osuđen na smrt, pomilovan sekund pre nego što su puške opalile i za nagradu biti prognan u Sibir, malo da se robija, malo da se um iščisti i utera strah u kosti.

A zatim se vratiti, bolestan od epilepsije, zavistan od kocke, bez para u džepu a obavezan da vraćaš očeve dugove, pišući po 70 sati bez prestanka kako ti izdavač ne bi ukinuo honorar bez koga ne bi mogao da preživiš. Ako izuzmemo ove sitnice, Dostojevski je zaista imao sve uslove da postane veliki pisac. Ali ujka Vanja – on ne.

I nije samo ujka Vanja nesrećnik, darovit, pametan i odvažan genije koji je trebao samo još normalan život pa da postane ihaha kakav pisac. Ili bilo šta u životu. Ali, držimo se za sada samo pisaca. Za sve životom uništene Vanje ovog sveta, evo par primera ljudi koji su znali ili živeli veliku istinu, da komfor i udoban život ne proizvode nikakve vrednosti, da cveće cveta i na đubrištu, da je, kako je to Gete rekao, veliki pesnik pre svega velik pa tek onda pesnik i da, ako hoćemo zaista da živimo, onda naše kuće treba da gradimo ispod Vezuva, kako je i Niče verovao.

Fransoa Vijon

Za njegovu biografiju kažu da je problematična. Za njegovo delo, da je značajno, veliko i zagonetno. Fransoa Vijon.

Rođen je 1431-e, iste one godine kada je Jovanka Orleanka spaljena  u Ruanu kao veštica. Dakle, teško i neudobno vreme za život. Reklo bi se da čovek tada nije mogao da ima onaj život koji je neophodan da bi se postalo velikim. Ali sudbina kao da se nasmešila Vijonu. Fransoa Vijon stekao je dobro obrazovanje, čak i titulu magistra umetnosti. Udoban bi život možda imao i ubuduće, da u jednoj kafanskoj svađi nije ubo sveštenika u stomak. I ubio ga.

Za ovaj čin prvog pesnika velegrada, kako ga danas zovu, nema opravdanja. Ni on sam nije tražio opravdanje za sebe. Pisao je dok je živeo kao beskućnik, prognan iz Pariza zbog ubistva i pljačke. Pisao je i u zatvoru, dok je ležao među ološem i pacovima, i među svojim i tuđim govnima. I pisao je provokativno, kako je i živeo, dok  mu se 1463. ne izgubi svaki trag. Uprkos svemu, za njegovo pesništvo se danas kaže da je to poezija pobune sa krajnjom porukom nade. A takvo pesništvo jedino i treba da bude. 

Franc Kafka

I veliki praški pisac, Jozef Kafka, živeo je izvan komfora, svojevoljno, ili vođen nekom jačom, unutrašnjom kobi, nego što je nesrećna sudbina. On je bio od onih čiji je karakter njihova sudbina, a karakter je imao ne toliko težak, koliko patnički, i nesposoban za sreću.

Mirno je i pokorno, kao i njegov čovek-buba iz Preobražaja, gledao danju svoja posla radeći kao pravnik u državnoj službi, najpre po 12, kasnije  po osam sati dnevno. Pisao je noću, i kada stigne, kao po zapovesti i po kobi, kako je i sam verovao da se jedino sme pisati. Jednom, napisao je za noć čitavu priču, Presudu, i kad je ujutru pokušao ustati sa stola, noge su mu bile ukočene, a duh prosvetljien. Tada je rekao da se samo tako i sme pisati, u izgaranju i izbegavanju, kao da se od priče ne može pobeći.

Kafka je živeo u najmanju ruku tužan život. Dva je puta bio veren,  nijednom oženjen. Čitavog života živeo je sa roditeljima, imajući svoju sobu za pisanje, kao školarac.  Bojao se i braka i žena, ali najviže svog oca. Imao je neki iskonski, jevrejski osećaj krivice u odnosu na sve, a najviše u odnosu na oca. Jevreji ne prihvataju drugo lice Boga, lice sina; Kafka se svog oca plašio kao i Boga i kao da je osećao da je pred obojicom kriv. Ta je krivica i glad za milosrđem, koje jevrejski Bog teško daje, bila i osnovna tema njegovih dela, koja se sa strašću čitaju ali teško tumače.

Verovao je da knjiga mora biti sekira za smrznuto more u nama. Umro je od tuberkuloze, mlad i nesrećan, a svom najboljem prijatelju ostavio je u amanet da sve njegove rukopise spali. Srećom, nije ga poslušao.

Džordž Orvel

Drugačija je priča Džordža Orvela, velikog pisca distopija, velikog socijaliste i kritičara sovjetskog komunizma. Za autora 1984-te i Životinjske farme kažu da je bio mrzovoljan, povučen i ekscentričan u mladosti ali da je imao i stipendije za dve najprestižnije škole u Engleskoj.  Ipak, tu se nije osećao kako treba jer ga je zanimalo sve osim školskog programa. Književnost, naročito.

Zbog lošeg uspeha u školi, na univerzitet nije mogao, a, čini se, nije ni želeo. Želeo je da izuči jednu drugu školu, školu života, daleko od engleske udobnosti i snobizma, u dalekoj Indiji, gde se prijavio da služi u policiji. Međutim, već ga je ovde počeo „boleti“ sistem i Orvel napušta policiju ne želeći da služi onome u šta ne veruje. Radi kao lučki radnik u Burmi neko vreme, a zatim se vraća u Englesku.

Vrativši se, Orvel  je bio rešen da se potpuno posveti pisanju. To nije bilo lako. Ali je bio rešen. Iznajmio je malu londonsku sobu u ulici Portobelo. Susedi su bili fascinirani mladićevom rešenošću. Kažu da je pisao do iznemoglosti i da je ledene prste zagrevao nad svećom kako bi mogli da drže olovku. Od londonske nemaštine sreću je potražio u Parizu ali je tamo bio još u većoj meri niko i ništa pa je živeo sa sirotinjom, gledajući sve žrtve velike nepravde iz prve ruke.

Sirotinja ga je fascinirala. Po povratku u London, kada je od pisanja već počeo da zarađuje, zapošljava se u rudniku da bi živeo poput onih koje život mazi najmanje. Nije sanjao o udobnim foteljama, skupim penkalima i zlatnom monoklu. Nije morao da ima dobre uslove da bi postao velik . Znao je da dobri uslovi ne stvaraju velike ljude.

Fjodor, Fransoa, Franc, Džordž...  Oni su preživeli, Vanja, i svi ostali... Ima ih mnogo. Ali ima još više Vanja, koji zaista veruju da postoji nešto poput opravdanja za lenjost i osrednjost.

“Život mi je uništen! Ja sam darovit, pametan, odvažan… Da sam normalno živeo, mogao sam postati Šopenhauer, Dostojevski…”

Slični tekstovi

Dendizam

Najbolje knjige svih vremena

Jedna smela parafraza Fridriha Ničea