Snobizam - u svakom od nas

Na blogu sam već pisao tekst o dendizmu kao načinu života i naročitoj životnoj filozofiji i o boemiji kao radikalnom odbacivanju građanskih vrednosti i preziru prema ljudima u stadu. Snobizam, međutim, nije pokret ili stav, nije poza niti revolt, već sindrom, dijagnoza koju je prelako postaviti.

Snobizam je u vreme kada pojam nastaje bio karakterističan za međuklasno kretanje, uspinjanje iz niže u višu klasu putem, pre svega, obrazovanja, a zatim i zasluga, manira, bogatstva. Otuda dolazi i sam koren reči snob – sine nobilitate, što u bukvalnom prevodu sa latinskog znači: bez plemstva. Ovaj prefiks, s.nob, pisan je ispred imena studenata elitnih britanskih univerziteta koji nisu dolazili iz plemićkih porodica.

Danas, kada ne možemo govoriti o međuklasnom kretanju u izvornom smislu reči, iako to ne znači i da živimo u besklasnom društvu, snobizam se ogleda u nekoj vrsti plemenske podele ljudi u odnosu na muziku koju slušaju, politička uverenja koja dele, nivo obrazovanja, bogatstva, urbanosti. Materijalistički snobovi, religiozni snobodi, estetski snobovi; ako ste ih sve prozreli i srećni ste što niste nijedni od njih velika je verovatnoća da pripadate jednoj drugoj grupi, grupi intelektualnih snobova.

Snob koristi sve oko sebe kao svoje gedžete, svoje partnere, svoju decu, svoje pse. Hvali se reprezentativnim poznanicima i rođacima kao i svojim poreklom, ukoliko je i ono reprezentativno. Ukoliko nije, zaboravlja ga, kao i one nereprezentativne rođake, svoju nereprezentativnu provinciju, palanku, varošicu, zaselak, akcenat, srednje ime, prezime, ime, prvog komšiju, razliku između kokoške i prepelice, miris stajskog đubriva u vrelo letnje popodne, diskoteku u kojoj se svi međusobno poznaju.Vrlo često snob napušta svoje mesto rođenja da bi se otisnuo putem uspeha u beli svet gde će ga ljudi ceniti po onome što "on zaista jeste". Guši ga rodna gruda i zna da niko nije prorok u svom selu. Nažalost, prečesto se vraća nazad sa malim zavežljajem neispunjenih snova i pravom da do kraja svog snobovskog života sve oko sebe gleda sa visine.  

Kada je u pitanju hrana kojom se snobizam zasićuje nema nikakvih ograničenja. Sve na šta možemo biti gordi jeste potencijalni razlog da se ponašamo u maniru snoba. To može biti politički uspeh i mesto u skupštini koliko i dobročinstvo koje smo učinili, moralno čistunstvo ortodoksnih vernika, istrajnost u vegeterijanizmu, muzika koju slušamo, filmovi koje gledamo, kafići u koje ne zalazimo, niske pobude kojih nemamo, uzvišenost i jednostavnost kojoj težimo. Svaki trijumf nad jednom vrstom gordosti rađa novu gordost zbog samog trijumfa.

Koliko duboko čovek može utonuti u snobizam, a da toga nije ni svastan, govori odnos prema deci. Nema potrebe da se sada osvrćemo na odveć očigledne primere skorojevića koji svoju decu upisuju u najskuplje privatne škole, šalju na kurseve jezika i eventualno balet, iako im kod kuće usađuju u glavu sistem vrednosti u kom škola i obrazovanje vrede koliko i plemstvo u komunističkom uređenju. Nema potrebe jer su ti slučajevi samo uteha za one koji su uvereni da su imuni na korišćenje dece kao super-kul aplikacija na svojim fensi telefonima i zaboravljaju da nije neophodno da ponesu knjižicu svoje ćerke punu petica kako bi koleginice na poslu videle kako je „ona“ pametna, diplomu svog sina sa državnog takmičenja u karateu ako ga ipak, jer je bezbednije i lepše, nisu upisali na tenis. A dok nema dece, dobro mogu da posluže i psi. Sa pedigreom, naravno.

Postoje oni koji misle da su bolji od drugih i postoje oni koji znaju da to jesu. Čuli ste da se neka tikva pokondirila, došla do novca, društvenog statusa preko noći i umislila da je sada bolja od drugih. A zapravo nije. Vi znate da nije jer znate da ona ne može biti bolja od vas, znate to jer znate da se neke stvari ne mogu steći preko noći, stvari koje vi posedujete i o kojima ta „tikva“ može samo da sanja.  Znate da je ona samo snob i zato ste bolji od nje. Ali vas to ne čini snobom, zar ne?

Današnje društvo jeste materijalističko i transparentno u smislu u kom je svakom omogućeno da pomoću društvenih mreža bar u krugu svojih prijatelja ima pet sekundi slave dok predstavlja svoju novu frizuru, dosetku, devojku. Društvene mreže učinile su da bez ikakvog obzira i srama namećemo svojim prijateljima informacije o tome gde ispijamo kafu, koji film gledamo, sa kim smo otišli u šoping. Mogućnosti za samopromociju i stvaranje bar iluzornog kulta sebe danas su dostupne svakome. A to što se ljudi ne libe da sve svedu na materijalistička preimućstva jeste rezultat improvizovanog stava da bogatstvo nije uzrok već plod i rezultat egzistencijalne superiornosti. Materijalno, tako, nije zamena za prave vrednosti već mera svih vrednosti. Ko se nije snašao, taj nije ni zaslužio da uspe.

Nije potrebno biti akademski stručnjak za društvene fenomene pa uvideti da snobizam uvek ide ruku pod ruku sa diskriminacijom. Magazini se bave pitanjima šta je „in“ a šta „out“, kako se treba odevati, koju muziku treba slušati, na koje manifestacije treba otići. Neko će sa visine gledati siromašnog komšiju jer nema novca za letovanje u Egiptu, neko svog druga iz odeljenja jer nikada nije čuo za Radiohead. Suština je ista. Onima koji su po našem sistemu vrednosti iznad nas se divimo i ka njima težimo, ostale diskriminišemo – stare, ružne, neobrazovane, siromašne, nesposobne. Borba koja je počela sa počecima demokratije, pokušaj neplemenitih da se obrazovanjem i stilom izjednače sa aristokratijom, došla je do stupnja u kom se svako definiše prema onom što ga izdvaja i zahvaljujući čemu može reći da se nalazi u nekoj posebnoj eliti.

Nažalost, potrošački sistem podrazumeva da već od malena od dece stvaramo konzumente koji svoj identitet definišu prema stvarima koje kupuju, ajfonu, marki rolera, cenovniku škole stranih jezika, visini članarine u teniskom klubu, a u slučaju da materijalizam nije dovoljan, u slučaju da novac kao merilo prevaziđemo, pronaći ćemo drugo. Ali, setimo se reči Albera Kamija: „Verovati u sreću bez novca je jedna vrsta duhovnog snobizma.“ Duhovni, intelektualni ili materijalni, snobizam je lakše uočiti nego ga držati dalje od sebe.

Dakle, snobizam se javlja onda kada poreklo prestaje da bude presudni faktor za društveni status. Pojedinci, u težnji da odrede svoju pripadnost željenoj grupi, grade svoje sisteme vrednosti i na osnovu njih donose sud o drugima. Tako se prema njima i odnose, sa obožavanjem ili prezirom, večno se nalazeći na nekoj sredini.

 Sve je postalo moguće u našem demokratskom veku, pa i to da  u apsolutnom relativizmu vrednosti, iz samo sebi poznatih razloga, sve druge gledate sa visine. Međutim, postoji i realna opasnost da se u trenutku kada se vrednosti sagledavaju iz demokratske perspektive (dakle, svačiji ukus i svačije mišljenje je jednako vredno) neko bude optužen za snobizam samo zbog toga što je malo boljeg ukusa, malo istančanijeg mišljenja, malo probranijeg rečnika. Da li se nalazimo u realnoj opasnosti da budemo proglašeni snobovima ako kič nazovemo kičom, demagogiju demagogijom, patetiku patetikom? U masi je toplo, ali smrdi, reče Krleža, a reći ljudima istinu u lice nije popularno. Tiranija većine podrazumeva i poneku nepopularnu etiketu kada pokušate da ostanete svoji i zaobiđete lakši put. Manje-više, na kraju se pomirite sa tim da ste u očima ljudi tek jedan običan – snob!

Kič, tradicija, avangarda

Vreme u kome živi ne samo naša generacija već i onih nekoliko generacija unazad karakteristično je po masovnosti svih fenomena i gubljenju kvaliteta iz njih. U krizi je, pored drugih stvari, i ukus. Mit o ravnopravnosti ukusa serviran je da bi podržali svoju pokolebanu taštinu oni koji nemaju čime da je uistinu hrane; no, kao što rekoše, u masi je toplo, ali smrdi.

Nije, možda, ni najzahvalnije razmišljati o srozavanju kvaliteta, ne samo umetnosti već i svakodnevnog života, oličenom u iščezavanju stila iz svega što se preko dana, na svakom koraku, čini. Potpuni integritet čoveka ostvaruje se nužno i u njegovom razvijanju estetskog čula. Krenemo li od toga, od tog drastično uništenog osećaja za lepotu, možemo naprečac doneti zaključak i o čoveku našeg doba.

Nauka, takva kakva je i želeći sve da sistematiše, došla je do razlikovanja tri vrste ukusa: konformističkog, tradicionalnog i avangardnog. (Podela koja vodi poreklo iz kategorija nastalih u vreme kada se o ovakvoj podeli nije moglo ni slutiti, tj. iz Kantovih određenja prijatnog, lepog i uzvišenog.)

Kantovo prijatno je naše zabavno, glavna kategorija masovne, konformističke umetnosti i njoj naklonjenog ukusa. Dela ove umetnosti su bezazlena i laka kao papirne konfete na dečijim žurkama. Radio, televizija i površnost i nekoncentrisanost korisnika interneta oduzeli su činu konzumiranja umenosti svaku ritualnost, učinivši je sveprisutnom, ali lažnom. Bilo da je on u oku savremenog posmatrača ili u objektivnoj stvarnosti koja ga okružuje, ogroman deo naše realnosti je carevina kiča.

A kič je pravo dete kvazidemokratskog duha kao nešto svakom pristupačno, razumljivo i prihvatljivo. On nas ne vređa svojom nerazumljivošću i stvara iluziju da se u umetnosti može pasivno uživati, ne tražeći od nas da pokušamo da sebe prevaziđemo, da sagledamo svoje stanje i učinimo naporan iskorak ka uzvišenom. Stoga je jasno da je kič neki oblik hedonizma, udružen sa sentimentalnošću i lažnom estetičnošću. U kiču nema ničeg plemenitog, a kako bi i bilo kada on podrazumeva saživljavanje u masu, u kolektivni zanos predavanju stvarima, njihovom sjaju, površini i banalnom izražavanju već poznatih istina i bljutavih emocija. Umesto uzvišenog i lepog, kič ukus preferira prijatno, zabavno i drečavo.

Kako istraživanja pokazuju, neko ko završi samo osnovnu školu teško da će uopšte posedovati ikakve knjige. Većina obrazovanog srednjeg staleža, pak, pokloniće se masovnoj kulturi, dok će se oni visokoobrazovani (podela koja nema veze sa stepenom zvaničnog obrazovanja) iznijansirati u dve kategorije: intelektualce i intelektualnu elitu. I za jedne i za druge karakteristično je odbacivanje kiča, s tim što su prvi zagledani u prošlost, a drugi u budućnost.

Intelektualac našeg vremena je čovek tradicionalističkog ukusa koji odgovara kategoriji lepog. On još uvek traži ona dela koja na dostojan način vrše umetničko odražavanje stvarnosti oličeno ponajbolje u delima realizma. Tradicionalni ukus odbacuje napadnost i klišeiziranost kiča okrećići se unazad, ka delima prošlosti, iz vremena većeg dostojanstva čoveka. Ovakav stav nikada ništa ne želi da promeni – on jeste čežnja za boljim vremenima iz prošlosti i kao takav predstavlja samo pasivan otpor. Inteligencija, po nekima, kroz tradicionalni ukus odražava svoju političku lojalnost, održavanjem statusa quo. Prema Adornu i drugim filozofima kulture, održavanje statusa quo je kraj dijalektike. Savremena kultura zabave i bekstva od savremenosti kroz tradicionalistički ukus neguje prosečnost i neautentičnu egzistenciju. Mit zabave zauzeo je mesto svih društvenih i religijskih mitova

A šta je sa modernom umetnošću i avangardnim ukusom. Dok osnovu klasične umetnosti čini „lepo“, moderna umetnost je predana „ružnom“. Ono se ogleda u osećaju neprijatnosti koji dela moderne izazivaju, a koji odgovara avangardnom ukusu. Svojim „nelepim“ predstavljanjem dela moderne umetnosti izazivaju dosadu, gađenje, strah i užas nasuprot harmoničnim raspoloženjima tradicionalne, lepe umetnosti. Ona odgovara Kantovoj kategoriji uzvišenog, koje nije prijatno baš zato što nas provocira da prevaziđemo sebe (podvig koji se čini jedino sa velikim, neudobnim naporom). Ovakvim delovanjem, moderna umetnost samom svojom neprijatnošću vraća mase nazad kiču.

Posmatrano iz ugla avangardnog ukusa razlika između tradicionalnog i masovnog ukusa je jedino u stepenu, ali ne i u kvalitetu. Težeći lepom, tradicionalni ukus je samo na par koraka od utapanja u kič, što se nužno i dešava kada dela tradicionalne umetnosti počnu da se konzumiraja preko savremenih tehnologija reprodukcije i mas-medija.

Ali, šta to smrdi sa avangardom?

Pre svega, snobovi, da ne tražimo adekvatnije savremene termine. To je jedan sloj avangardne publike, ne tako mali, koji bez pravog kritičkog suda prihvata i promoviše sve što je novo i „revolucionarno“ i uto više nešto diže na pijedestal ukoliko je to nerazumljivije. Ovakva kvazi-publika opasna je po samu umetnost. To su oni ljudi koji se sreću na svim urbanim umetničkim dešavanjima i umesto da promišljaju ono što se dešava, komentarišu kako su se proveli na prethodnom. Odevaju se neobično, u retro stilu, trude se da se tako i izražaju i da se po svemu ističu i u suštini su pozitivna pojava kada je razvoj avangarde u pitanju – oni stvaraju utisak da se nešto dešava. Ipak, čini se kao da je takvoj publici bitnije da se probiju kroz kapije prosečnosti nego da uistinu išta shvate i doprinesu.

Bitnija opasnost koja se tiče avangardne umetnosti jeste u tome što je ona hermetična, nepristupačna široj publici i kao da je stvorena za zatvorene krugove stvaralaca i kritičara. Setimo se da je Eliot isticao kako moderni pesnici moraju da budu „teški“. Jonesko je išao čak i dotle da tvrdi kako pozorište ne treba da brine o gledaocu i da može lako zamisliti pozorište budućnosti koje neće potrebovati ikakvu publiku.

Paradoks je, napokon, u tome što je osnova moderne umetnosti u „ideji“ i težnji da promeni stanje stvari kroz izazivanje negativnih emocija. Ona, dakle, ima pred sobom cilji angažovanja širokih masa, a do tih masa samom svojom formom ne samo da ne dopire već ih odbija i vraća u naručje kiča. Odbrambeni mehanizam prosečnog čoveka nagoni ga ka stvarima koje mu pružaju osećaj prijatnosti. On ne prihvata umetnost koja ga podseća na užase stvarnog stanja stvari već traži onu umetnost koja će mu pružiti zaborav kroz zabavu i lepotu.

Tako, oni koji stvaraju avangardnu umetnost, proizvode dela koja treba da komuniciraju sa publikom,  a ispostavlja se da su oni svoja jedina publika. Dok mase okreću glavu od neprijatnosti i traže odušak u zabavi, intelektualna elita ostaje zatvorena u svom hermetičnom krugu, sama uživajući u porukama koje su joj odavno poznate.

Dendizam

Dendizam, ako uzmemo na sebe mnogo slobode i previdimo neophodnu opreznost, mogli bismo najlakše opisati kroz primer: to je ono što je zajedničko Lordu Bajronu, Endiju Vorholu, Oskaru Vajldu, Dejvidu Bouviju, Šerloku Holmsu, Bodleru, Evgeniju Onjeginu, Marselu Prustu… Ako se lišimo te slobode i odlučimo da ipak budemo oprezni, ali i opširni, priča o dendizmu ne može stati u par rečenica. Stoga, krenimo preko reda.

Kako svaki tekst izgleda daleko intelektualnije ako u njemu citirate autoritet poput Bodrijara, i ja bih ovo kratko razmatranje o dendizmu počeo gledištem ovog francuskog sociologa po kom je “dendizam estetska forma nihilizma”. To je ona filozofska strana dendizma, koja postoji pored, uprkos i, u najboljem slučaju, uz onu površnu stranu. Ako dendizam jeste filozofski pogled na svet - onda on svakako mora biti nihilistički.

Čitava priča o dendizmu počinje nigde drugde do u Britaniji i to pri kraju 18. veka. Počeo ju je Džordž Brajan “Bo” Brumel, čovek koji je izvršio najveći uticaj na mušku modu, ne samo u britanskim već u svetskim okvirima. On se pojavio u vreme Hegela i Napoleona, dvojice ljudi koji su, svaki na svoj način, svedočili o kraju istorije. Danas se Brumelov dendizam posmatra kao filozofski stav čoveka koji je spoznao da je istorija završena i da više muškarac ne može da se identifikuje sa ulogom heroja i uzvišenog junaka. To je bio duh vremena, izražen i u Bajronovoj poeziji i njegovom životu, životu romantičnog junaka, ali životu koji je živeo sa ironijskom distancom, onako kako je i pisao. Sam Bajron mnogo je dugovao Brumelu sa kojim se i lično poznavao. Smatrao ga je najvećim čovekom njihovog vremena. Na drugo mesto stavio je Napoleona, na treće - sebe.

Prema najstrožem sudu, dendizam je nestao tu gde je i nastao, u Engleskoj, i tada kada je i nastao, za Brumelovog života. U tom smislu sama pojava i postojanje dendizma vezuju se sa konkretnim društvenim uslovima koji su ga stvorili, pa onda on i ne može postojati izvan tog društvenog i kulturnog miljea. Tako se tvrdi da je dendizam koji se iz Engleske preselio u Francusku tamo prerastao u boemiju i da se ne može govoriti o francuskim dendijima. Ovo je pomalo prestrogo određenje, jer sama ideja dendizma je podložna promeni i prilagođavanju.

Više od dva veka je prošlo od ustaljenja ovog pojma. On se u međuvremenu razvio, gubio se i vraćao, menjao oblike i svoju osnovnu ideju, maskirao se, izopačavao. Danas, dendizam se može jednako povezivati sa tako protivrečnim pojavama kao što su pank pokret i kemp,  hipsteri i mejnstrim selebriti, metroseksualci i intelektualni snobovi, obrazovana kulturna elita koja poput neaktivne gerile pokušava da se što neprimetnije kreće kroz neobrazovanu masu i masa koja se kroz modu spolja ističe onoliko koliko iznutra nema šta ni da pokaže, a kamoli da sakrije.

Dendizam današnjem uhu zvuči kao pomalo zbunjujući pojam i mora se primetiti da ga češće prati negativna nego pozitivna konotacija. Ponekad ima nečeg izrazito palanačkog u tom preziru prema bilo kakvom isticanju, ponekad, malograđanstvo se može prikriti upravo iza praznog isticanja. Čak i nakon temeljnog istraživanja o pojavi zvanoj dendizam stvari ne postaju jednosmislene i potpuno određene.

Idealno vreme za javljanje dendizma jesu doba opšte demokratizacije društva i kulture. U takvim uniformnim uslovima, samo postojanje dendija jeste revolt i društveni skandal, ali i svedočansvo o božanstvenoj raznovrsnosti božijeg dela i večnoj čovekovoj osuđenosti da bira svoju suštinu i sam se, autentično, definiše. Dendizam je, tako, zajedno sa boemijom, reakcija na buržoaski moral i svaki oblik duhovnog kukavičluka i kolektivizma. I dendi i boem ne prihvataju propisane vrednosti građanskog društva, gade se njihove banalnosti i diktature prosečnosti i uklopljenosti.

Pomalo paradoksalno, dok je pojam dendija nekada vezivan za besprekorno držanje koraka sa svakim modnim trendom, danas je praćenje mode postala stvar mase. Tako, sa jedne strane imamo masu dendija kojoj praćenje mode nije znak ekstravagancije već utapanja u jednoličnost, a sa druge strane autentičnog dendija koji se danas mora potvrđivati kroz odupiranje svakom modnom trendu. Jer, dendizam ne može postojati u masi, on je ipak nešto ekskluzivno, nešto što se postiže i zadobija upravo isticanjem i izuzetnošću.

Mnogo je načina da se definiše dendizam i te su definicije neretko međusobno suprotstavljene. Ovo su tek neke od teza kojima bi se mogao opisati:

• Za Brumela, i dendije koji se na njega ugledaju, bavljenje pitanjima politike i ekonomije jesu čista vulgarnost.
• Dendi je uvek i svuda doteran i ništa na njegovom telu nije slučajno tu, kao što ništa slučajno ne izlazi ni iz njegovih usta. Ipak, on mora ostavljati utisak da sve to čini nehotice, nonšalantno i bez plana.
• Današnjim rečnikom rečeno, dendi uvek mora biti “cool”.
• Dendi je neko ko se odlikuje stoičkim samopouzdanjem, njegovi stavovi i opaske su kratki, ali oštri i dosledni.
• Dendi dolazi iz srednje klase, a svojim odevanjem i znanjem se probija u više krugove.
• Istinski dendizam nikako se ne sme zaustaviti na spoljašnjoj pojavi; ona treba samo da upućuje na unutrašnju različitost.
• Dendi se odlikuje velikim obrazovanjem i intelektualnom superiornošću.
• Dendiji su često optuživani da od sebe stvaraju idole, a od svog estetskog hedonizma svoju religiju.
• Paradoskalno, dendi prezire masu, ali je masa neophodna za postojanje dendija kao ono što treba šokirati. On ne postoji ako se ne suprotstavlja.
• Dendi razvija skeptičku rezervisanost sa sve. Cinizam je forma intelektualnog dendizma.
• Po Bodleru, kicoška spoljašnjost dendija treba da bude samo simbol intelektualne superiornosti njegovog duha.
• Dendi se varkom uvlači u više aristokratske slojeve. Međutim, on je istinski predstavnik jedine prave aristokratije - aristokratije duha.
• Dendi - to je onaj koji iznenađuje, a da nikada sam nije iznenađen.
• Dendizam je na Novi kontinent stigao kroz zvuke džeza i Ficdžeraldov roman “Veliki Getsbi”.
• Po Bodleru, dendi treba da živi i umre ispred ogledala.
• Život jednog dendija, njegovo je najveće umetničko delo.

Na kraju, mora se primetiti da je i pored sveg preterivanja u zauzimanju poze i sve neprirodnosti dendijevog stava (sve prirodno je za dendija vulgarno - vrlina je neprirodna), dendizam ipak bio ozbiljna društvena pojava koja u današnje vreme, doduše, nema tu težinu koju je imala u vreme nastanka.

Ima nečeg buntovničkog i revolucionarnog u svakom dendiju. Doba u kom se dendizam javlja je doba aristikratije po krvnoj liniji i doba buržoazije, ljudi koji se identifikuju sa poslom kojim se bave i slepo se pokoravaju građanskim vrednostima i ustaljenoj hijerarhiji. Između njih su postojale gvozdene barijere koje je dendi uspeo da prekorači. Lepo odeven da bi se njegove reči uzimale ozbiljno, obrazovan, da bi imao šta da kaže, i naoružan istančanim ukusom za sve oblike umetnosti i mode, dendi se nametnuo višim slojevima ne kao jednak već kao onaj ko se sledi i oponaša. 

Slični tekstovi

Zavodljiva snaga kiča 

Petnaest minuta slave