Endi Kaufman - čovek na Mesecu

Džim Keri ga i dan danas smatra najvećim komičarem svih vremena. Miloš Forman nije mogao da odoli da ga ne svrsta u red poznatih ličnosti o kojima je snimio filmove (a u tom je društvu sa Mocartom, Gojom i Larijem Flintom). Elvisu Prisliju bio je najdraži od svih njegovih imitatora.

Endi Kaufman je najširoj publici poznat kao glavni lik iz filma Čovek na mesecu. Glumio ga je Džim Keri, na platno preneo Forman, a opevao REM. Ali, Endi Kaufman je bio stvaran, ma koliko da ga je lakše zamisliti kao lucidnu tvorevinu nadrealne mašte i dobre glume. Živeo je u Americi, uzbudljivo i nepredvidivo, od 1949. do1984. kada je u 35-oj godini umro od raka pluća – ili je bar želeo da svet tako veruje.

Krenimo redom. Endi Kaufman je prvo dete jevrejskog bračnog para, pripadnika srednje klase sa Long Ajlenda. Ne čudi što biografi tvrde kako je još u detinjstvu pokazao talente za komediju, a već sa devet godina je počeo i da nastupa. Završio je dvogodišnji koledž na smeru za televizijski medij i u to vreme počeo i svoju neobičnu karijeru stend-ap komičara.

Prvi od Endijevih brojnih alter ega bio je lik stranca iz nepostojeće države na Kaspijskom jezeru. Izašao bi pred publiku i na očajnom engleskom pokušao da ispriča neki loš vic ili da oponaša poznate ličnosti. Jedna od omiljenih imitacija bila mu je ona u kojoj je postajao tadašnji američki predsednik Džimi Karter. Endi bi najavio koga imitira i onda izgovorio: „Zdravo, ja sam Džimi Karter, predsednik SAD-a. Hvala vam puno“. Dovevši publiku u stanje da ga sažaljeva, najavio bi sledeću imitaciju, ovoga puta Elvisa Prislija i, dok bi svi očekivali jednako očajan pokušaj glume, on bi izveo nastup koji je bio maltene identičan pravom Elvisu. Međutim, sako, koji je u Elvisovom stilu bacao u publiku, uvek bi tražio nazad. Sam Elvis je njegove nastupe voleo najviše, kada su u pitanju njegovi imitatori.

Upravo zahvaljujući liku Stranca, američka televizija ABC želi da ga angažuje za ulogu u seriji Taxi gde bi trebalo da glumi Latku, lika maltene identičnog onom koji je sam izgradio. Endi je, ipak, na čitav ovaj angažman gledao sa dozom prezira pa je postavio uslove u stilu velike zvezde, od kojih je jedan bio i taj da njegov prijatelj, glumac Toni Klifton, ima četiri gostovanja u seriji. Naime, Toni Klifton je bio samo jedan u nizu Endijevih alter ega, potpuna suprotnost Strancu; on je nastupao samouvereno i bučno, prozivajući sve oko sebe i praveći skandale, uvek sa cigaretom i tamnim naočarima iza kojih su se krile Endijeve oči. Serija je postigla uspeh i Endi Kaufman je stekao slavu. Međutim, nikada nije priznao da se on sam nalazi iza lika Tonija Kliftona zbog čijih je ispada saradnja sa ABC-om morala biti prekinuta.

Endi Kaufman nikada sebe nije smatrao komičarem i duhovitim čovekom, bar ne javno. Isticao bi da on samo peva i igra i da je to sve što ume da radi. Savremeni kritičari smatraju ga jednim od utemeljitelja anti-humora, vrste zabave koja izneverava očekivanja publike upravo time što im ne daje ono što očekuju, zabavu. Endi je u pravom duhu apsurda umeo da stoji na pozornici ne radeći ništa ili pričajući krajnje dosadne stvari. Može se reći da mu je više bilo stalo do provokacije i proučavanja reakcija publike nego do zabavljanja iste. Zabava koju je Endi pružao morala se zaslužiti. Stoga su njegovi nastupi više ličili na performanse – poput onog kada je publiku, koja je uporno tražila da imitira lik Latke po kom ga je pamtila dok je on imao neke druge ideje, kaznio time što joj je počeo čitati Velikog Getsbija ne stajući dok svi nisu zaspali ili napustili salu.

Endi Kaufman, avangardni ekscentrik i velika zvezda Saturday Night Show-a, gradio je svoju slavu kroz postupke koji su većini delovali kao neukusno ponašanje. Kao da je, na svoju sreću ili nesreću, bio prezasićen modernim formama zabave mnogo pre nego što su one bile iscrpljene pa je morao osmišljavati svoje, nove i provokativne. Možda zbog velike ljubavi prema rvanju, a zbog slabe konstitucije, Endi Kaufman odlučio je da postane svetski prvak u međupolnom rvanju. Naime, organizovao je rvačke mečeve u kojima se i sam borio, ali je samo ženama bilo dozvoljeno da ga izazivaju, dok je za pobedu nudio hiljadu dolara. Ovime je izazvao isto ono što je i očekivao, popularnost zasnovanu na ogromnoj mržnji prema njemu, zasluženu krajnje arogantnim stavom zahvaljujući kom je sebe samoproklamovao u svetskog prvaka u međupolnom rvanju. Usled ovoga bio je izazvan na meč od strane bivšeg prvaka SAD-a Džerija Loulera u kom je zaradio prelom vrata. Par dana kasnije, Endi je isprovocirao rvača u emisiji  Saturday Night Show, usled čega je dobio udarac i pao sa stolice. Tek deset godina posle Kaufmanove smrti njegovi saradnici su obznanili da je čitava farsa sa Loulerom bila iscenirana i da su njih dvojica bili odlični prijatelji.

Međutim, možda je najveći performans i najluđi štos ovog dadaistički provokativnog umetnika upravo njegov poslednji čin – smrt. Mnogi, naime, veruju da je Endi Kaufman živ i zdrav.

1983. Kaufmanu je dijagnostifikovan već uznapredovali rak pluća, redak oblik koji je doveo do oštećenja bubrega, usled čega je komičar umro godinu dana kasnije. Bolest je do samog kraja skrivao od većine ljudi tražeći izlečenje u zvaničnim i alternativnim tokovima medicine. Međutim, ubrzo posle smrti počele su se javljati spekulacije da je Endi Kaufman još uvek živ. Naime, rak pluća izuzetno je retko u to vreme napadao ljude mlađe od pedeset godina koji nisu bili pušači. (Neko je već primetio da Endi Kaufman nije bio pušač i da jeste živeo potpuno zdravo hraneći se vegetarijanski, ali da je Toni Klifton bio sve suprotno od toga.) Takođe, Endijevi prijatelji i saradnici sećaju se da je on pominjao kako bi lažiranje smrti bio genijalan potez i vrhunski trik i da je po tom scenariju trebalo da se vrati nakon dvadeset godina. Prijatelji su, tako, 2004. napravili doček za povratak Endija Kaufmana, ali umetnik se nije pojavio. Pojavili su se momak i devojka koji su tvrdili da su njegovi sin i ćerka i da je njihov otac živ, da je lažirao smrt kako bi proveo ostatak života daleko od medijske pažnje i da se bavi običnim kućnim poslovima. Međutim, sve se ubrzo razotkrilo kao pokušaj medijskog trika od strane Kaufmanovog brata i unajmljenih glumaca.

Sumnja, ipak, postoji pre svega zbog neobičnog karaktera komičara koji nije pristajao da ga tako nazivaju. U glasanju sprovedenom na sajtu IMDB Endi Kaufman je zauzeo prvo mesto na listi poznatih za koje postoji najveća verovatnoća da su lažirali svoju smrt, ispred oponašanog Elvisa Prislija, Džima Morisona, Džimija Hendriksa i Džejmsa Dina. Ništa ne bi čudilo od čoveka koji je bio ozbiljan jedino kada je praktikovao transcendentalnu meditaciju i koji je, u skladu sa tim, čitavu stvarnost doživljavao kao iluziju, pa se sa njom slobodno i poigravao – kao da ništa nije nemoguće.

Slični tekstovi

• Jedan hejterski komenatar serije Breaking Bad 

• Manifest angažovanog umetnika

Buntovnik sa razlogom

Sa samo tri snimljena filma postao je rok star pre definisanja tog pojma, ikona mladih, simbol pobune i filozofije „živi brzo, umri mlad i budi lep leš“. Po nekim biografima, Džejms Din je bio toliko bitan i nužan da bi ga ljudi morali izmisliti da se nije pojavio u toj prvoj polovini pedesetih godina. 

Interesantno je da je srednje ime Džejmsa Dina bilo Bajron i, bilo da verujemo u slučajnosti ili ne,kao da se u njega slio delić duha velikog engleskog pesnika koji je živeo neobuzdano i rizično, važeći za najvećeg buntovnika koga je Britanija do tada videla, čoveka koji je eksperimentisao sa životom i uvek više voleo situacije koje ulivaju život u pluća nego udobnost utabanih staza kojima svi idu.

Džejms Bajron Din rođen je 1931. godine i, pošto mu u ranoj mladosti umire majka, otac ga šalje da živi kod tetke, smatrajući to boljim izborom za njegovo vaspitanje. Ovo je prvi šok za mladog glumca koji će kasnije postati slavan po ulogama neadaptiranih mladića koje niko ne razume.  U srednjoj školi Din već ima ozbiljnih problema sa kratkovidošću i nosi naočare sa debelim staklima, ali je ipak zvezda u društvu, zahvaljujuću činjenici da je predvodnik školskog košarkaškog tima i vlasnik državnog juniorskog rekorda u skoku u vis sa motkom. Po završetku školovanja Din se seli u Kaliforniju gde najpre upisuje prava, a zatim glumu i živi turbulento sa ocem i maćehom. Po nagovoru prijatelja ubrzo napušta studije i prelazi u Njujork da bi se ozbiljnije posvetio glumi.

U Njujorku radi na parkingu televizijskog studija CBS-a, a prvu ulogu dobija u reklami za Pepsi.  Nakon smucanja kao sporedni lik u raznoraznim predstavama i tv-emisijama, konačno dobija svoju prvu brodvejsku ulogu u predstavi See the Jaguar, dok ga uloga u predstavi The Immoralist konačno čini slavnim i otvara vrata njegovoj glumačkoj karijeri.

Imoralist otvara Dinu vrata Holivuda i te, 1954.godine, počinje njegova jednogodišnja filmska karijera tokom koje će snimiti svega tri filma. Prvi od njih je film čuvenog Elije Kazana, Istočno od raja, a zatim stižu i ostala dva, Buntovnik bez razloga i Džin. Po završetku snimanja prvog filma Din, strasni ljubitelj automobila, kupuje svoj prvi Porsche 356 Speedster i osvaja nagrade na auto trkama. Učestvovanje na trkama mu biva zabranjeno ugovorom tokom snimanja filma Džin, ali, nekoliko dana po njegovom završetku, Džejms Din ponovo seda u auto, ovoga puta novi Porsche 550 Spyders, koji naziva „mala bitanga“. U svojoj dvadeset četvrtoj godini, na početku svoje blistave karijere, vozeći 120 na sat, Džejms Din se sudara sa drugim automobilom i gine na licu mesta. Nije dočekao premijere svoja dva od tri filma, a za oba je posthumno bio nominovan za Oskara. 

Din kao glumac

Status ikone je, tvrde neki, Džejms Din dobio iz pogrešnih razloga. Potpuno pogrešno, po njima, on je identifikovan sa likom buntovnog i neobuzdanog adolescenta koji  živi brzo, umire mlad i pljuje po autoritetima. Zapravo, Džejms Din je bio talentovan i ambiciozan glumac koji je često bio sebičan i nepravedan prema drugima u svojoj gladi za slavom, a ikona bi trebalo da bude pre svega zbog svoje moćne i revolucionarne glume.

Gledanje Dinovih filmova danas omogućava nam da zavirimo u suštinu njegovog talenta. Džejms Din je prvi uveo improvizaciju na film, iako tada niko nije znao da se to tako zove, već su svi bili samo oduševljeni realističnošću glume. Delovalo je da Din izgovara replike koje mu u toku samog razgovora padaju na pamet i to je bilo tako u suprotnosti sa deklamatorskim stilom glume kakav je bio uobičajen u Holivudu tog vremena. Tadašnje najveće zvezde, Klark Gejbl, Džon Vejn, Kirk Daglas bili su ukrućene muške figure koje govore jasno i dostojanstveno i nikom od njih nije se dopadao inovatorski stil Džejmsa Dina, pun grimasa i nesputanih izliva emocija i suza. Svaka od njegovih uloga ponaosob bila je jasno dočaravanje lika koji je bio inkubator najvećih problema američkog društva tog vremena. 

 Seksualno opredeljenje

Retko koja holivudska zvezda je uspela da veliku popularnost ne plati urušavanjem svoje privatnosti i ispredanju priča koje je nemoguće u potpunosti potvrditi ili opovrgnuti. Što se Džejms Dina tiče, najinteresantnije pitanje je uvek bila njegova seksualnost i ona je i dan danas predmet rasprava i nagađanja.

Naime, još u vreme dok je bio živ, a naročito nakon smrti i sticanja mitskog statusa, povela se pomama za otkrivanjem detalja o prirodi njegovih odnosa sa muškarcima, koji dovode do zaključaka o glumčevoj biseksualnosti. Mnoge od tih priča dobile su u potpunosti zlonameran ton, pa su zli jezici tvrdili da je Din čitavu svoju karijeru izgradio preko kreveta. Navodi se da je prvu ulogu na filmu Džejms Din dobio kod Elije Kazana, otvorenog homoseksualca, da je na holivudske žurke uvek dolazio sa starijim uticajnim ljudima iz sveta filma od kojih su mnogi bili homoseksualci, a njegov cimer, Bil Blast, tvrdio je posle Dinove smrti da je od njega naučio kako da preko kauča dođe do uloga.

Po jednoj od teorija, Džejms Din je još kao dečak bio žrtva pedofilije, pa je njegov prvi seksualni odnos bio sa sveštenikom koji je bio i neka vrsta njegovog tutora. U toj verziji priče, Din je bio ne samo homoseksualac već i mazohista koji je uživao u tome da mu muškarci gase opuške cigareta po grudima. Poznato je da je bio opčinjen Marlonom Brandom, koji je sam priznao da je u mladosti eksperimentisao u seksu sa oba pola.

Sa druge strane, pominju se njegove veze sa najvećim glumicama tog vremena, Merilin Monro, Natali Vud, Elizabet Tejlor. Po mnogima, one su bile samo fasada, jer moćnici Holivudi nisu smeli da dozvole da se otkrije prava priroda njegove seksualnosti. Ipak, najpoznatija je njegova veza sa italijanskom glumicom Anom Marijom Pjeranđeli, koja je i sama umrla mlada od prevelieke doze lekova. Njihova veza prekinuta je pod pritiskom njenih roditelja, izrazitih katolika kojima se nije dopadao Dinov životni stil. Neki tvrde da je Din skriven u žbunju ispred crkve posmatrao njeno venčanje. Dva dana posle njega poginuo je u saobraćajnoj nesreći izazvanoj prebrzom vožnjom. Ostaje pitanje da li je Džejms Din više voleo da živi brzo ili da umre mlad, iz jednog ili drugog razloga. 

Din kao kulturna ikona

Hemfri Bogart je, komentarišući masovnu histeriju oko lika Džejmsa Dina, jednom prilikom izjavio:“ Din je umro u pravo vreme. Iza sebe je ostavio legendu. Da je poživeo, nikada ne bi postigao takav publicitet.“

Ovo je u velikoj meri tačno i ne važi samo za slavu Džejmsa Dina već i mnogih ikona pop kulture, Lenona, Morisona, Kobejna, Hendriksa, Hit Ledžera... Rana smrt, u jeku slave, sprečava da zvezda ostari i pobledi, urezuje se u sećanje sjajnija nego što je bila i ostavlja pitanje o tome koliko je još dugo mogla da sija, i koliko jako. Tako se dolazi do idealizacije i tako se stvara kult.

Ali, nije sve u tome. Ima mnogo faktora koji određuju zašto je baš Džejms Din, a ne neko drugi, postao ikona. Nezavisno od njegove seksualne orijentacije, Džejms Din je bio prvi muškarac čijem su se izgledu jednako divili i muškarci i žene. Njegov napregnuti pogled, posledica kratkovidosti, imao je u sebi dozu misterije. Glumio je svega tri filmska lika i teško je reći koji je od koga autentičniji i po sebi privlačniji. A tek kada se sve to začini Dinovom uverljivom glumom. Na kraju, kao da je svaki put glumio sebe, tj. kao da nikada nije ni glumio već puštao ventile svoje duše da iz nje šikljaju  njegove privatne emocije, strasti i suze.

Ubrzo nakon njegove smrti horde mladih ljudi počele su se identifikovati sa njim i devizom: „Živi brzo i umri mlad“ koju sam Din nikada nije izgovorio. Postao je simbol mladalačkog odbijanja da se prihvate autoriteti, oholosti i esteticizma. Bio je toliko popularan i uticajan da su ga neki političari direktno krivili za omladinske pobune u Americi i raspadenje starih porodičnih vrednosti

Džejms Din je sahranjen na Park groblju u Ferimontu, a 1977. godine nekoliko stotina metara od mesta gde je poginuo u Šolamu, podignut mu je spomenik koji je u više navrata bio ukraden. Žene su dolazile i ostavljale otiske karmina sa svojih usana na nove koji su se u zameni klesali još dok su bili u izradi. Buntovnik u sukobu sa sistemom, sa osmehom koji je istovremeno bio i zavodnički i ciničan, sa zalizanom kosom i sportskom kožnom jaknom preko ramena otelotvorio je ideale mladih i bio katalizator promena koje su svakako morale da se dese. Zbog toga je sasvim na mestu tvrdnja da je Džejms Din bio istorijski nužna figura koju bi ljudi morali izmisliti da nije postojala.

O njegovom uticaju na potonju pop kulturu suvišno je trošiti reči. Pomenimo samo da je Lenon izjavio da se Bitlsi nikada ne bi dogodili da nije bilo Džejmsa Dina, da je, po njihovom sopstvenom priznanju, imao presudan uticaj na Elvisa Prislija, Bob Dilana, Moriseja,  grupu The Clash, a ako pogledamo glumačke zvezde posle njega, možemo samo primetiti da je svaki „holivudski frajer“  usvajao model ponašanja, tajanstvene poglede i grimase koje je Din uspostavio sasvim prirodno kao šablon, počev od Vorena Bitija, preko Al Paćina, Džoni Depa, Bred Pita, pa do danas popularnih Rajana Goslinga i Džejmsa Franka.

Pročitajte još: 

Glumci veći od Oskara 

Pola veka Bitlsa