Jedna smela parafraza Fridriha Ničea

Sasvim jasno i konkretno, moral nije ništa drugo do pokornost običajima ma koje vrste. A običaji su nasleđeni načini delanja i razmišljanja, pogleda na stvari. Način prenošenja tih običaja i njihova kontinuiranost naziva se tradicijom. Dakle, gde nema tradicije, nema ni običaja, pa, samim tim, ni morala ni nemorala.

Raditi nešto u skladu sa običajima često je isto što i raditi nešto samo zbog običaja. Tako, raditi jednu stvar koju običaji i tradicija nalažu, a raditi je istovremeno i zbog logike stvari i zbog neke koristi nije nikakav moralni podvig. Čovek se smatra utoliko moralnijim ukoliko samo slepo sledi pravila i pokorno sledi zakon.

Postavlja se pitanje i ne slažu se ljudi da li je najmoralniji onaj ko običaje upražnjava najčešće i u najvećoj meri, ili je to onaj koji ih upražnjava uprkos najvećim teškoćama i u najnepovoljnijim uslovima, čak i onda kada donose štetne posledice. Da li se na muci ili na upornosti poznaju junaci?

U skladu sa tim, najnemoralniji je onaj ko običaje poštuje najređe i od njih najlakše odustaje. Tako je u očima mase-rulje-društva nemoralan i zao svako ko se usuđuje da razmišlja svojom glavom i bira život na svoju ruku. On se smatra po zajednicu opasnim. Krajnje bezobrazno, nemoralan čovek veruje da ima slobodu da živi kako on sam veruje da je najbolje, a ne onako kako mu zajednica zapoveda. On, naime, ne prihvata da drugi misle umesto njega.

Takav čovek je više nego opasan za masu-rulju-društvo jer im pokazuje svojim primerom da se može živeti i drugačije nego onako kako su oni navikli. On ih podseća da imaju pravo na izbor i na razmišljanje i nameće im težak teret slobode. Tako ih stavlja u iskušenje da žive možda srećnije, ispunjenije, bolje. Nameće im neprijatnu situaciju da posumnjaju da njihov život možda i ne bi morao biti takav kakav jeste.

Susrevši se sa slobodnim-nemoralnim pojedincem masa-rulja-društvo više ne može da ima spokojan san. Oni počinju da se preispituju. Ali, kako nisu navikli da misle svojom glavom, ista ubrzo počinje da ih boli pa zbog toga optužuju slobodnog-nemoralnog pojedinca. Najviše vole da vide kada se njemu desi nešto loše i kada padne sa visine koju sami nikada nisu dosegli. Tada ponovo mirno spavaju i na duši im je lakše. Ako se dobro zagledate, na licima im možete videti skriveni, trijumfalni osmeh.

Slični tekstovi

11 vanvremenih citata Artura Šopenhauera o stilu i pisanju

Ni Šopenhauer, ni Dostojevski...

Dendizam