Stranice

Mar 26, 2014

11 vanvremenih citata Artura Šopenhauera o stilu i pisanju

Iako je svoja dela pisao u prvoj polovini 19. veka stavovi koje je Artur Šopenhauer izrazio povodom dobrog i lošeg stila u pisanju više su nego aktuelni i dan danas. Šopenhauer polazi sa svoje pozicije filozofa koji traži pravi izraz za svoju ideju . Moglo bi se posumnjati  da su jednom misliocu njegove misli ono što mu je jedino važno, ali nemački filozof jasno uviđa da prava misao ne postoji bez pravog stila.

Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje...
  
Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog  upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje.  I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli.

Ako neko ima da kaže nešto vredno kazivanja, ne treba to da uvija u pompezne izraze, zapetljane fraze i enigmatične nagoveštaje,  već može biti siguran da će izražavajući sebe na jednostavan, jasan i naivan način proizvesti pravi efekat. Onaj ko koristi veštačka sredstva koja su pomenuta pokazuje siromštvo  svojih ideja, uma i znanja. „ 
  
Neodređenost i maglovitost izražavanja su uvek i svuda veoma loš znak. U devedeset devet od sto slučajeva one nastaju iz neodređenosti misli, koje su,  sa svoje strane,  skoro uvek fundamentalno protivrečne, nedosledne i stoga pogrešne. Kada prave misli niču u umu one teže jasnoći izraza i brzo to i postižu, jer jasna misao lako pronalazi odgovarajući izraz. Čovek koji je sposoban da misli može sebe izraziti jasnim, razumljivim i nedvosmislenim rečima. Oni pisci koji konstruišu komplikovane, neodređene, zapetljane i protivrečne fraze najsigurnije ne znaju šta je to što žele da kažu: oni imaju samo tupu svest o nečemu što se još uvek muči da postane prava misao; oni takođe često žele da sakriju od sebe i od drugih da uistinu nemaju šta da kažu.



Artur Šopenhauer je rođen 1788. u Gdanjsku. Uslovno se može smestiti u pravac nemačkog idealizma – ipak, Šopenhauer je posve jedinstvena pojava u filozofiji i najbolje ga je predstaviti kao klasičnog predstavnika pesimizma.  Razmišljajući o Kantovoj „stvari po sebi“ zaključio je da je to volja,  a koren njegovog pesimizma upravo je u shvatanju da svaka individualna volja uvek služi opštoj volji za produženjem vrste i da je čovekova sloboda na taj način dovedena u pitanje.


Sva opširnost i isprepletenost besmislenih zapažanja koja nisu vredna čitanja trebala bi biti izbegnuta. Pisac mora štedeti vreme čitaoca, njegovu koncentraciju i pažnju; na ovaj način on navodi čitaoca da  veruje kako je ono što  mu izlaže vredno čitanja i da će nadoknaditi trud koji je uložen. Bolje je izostaviti nešto dobro nego napisati nešto što nije vredno pominjanja... 


 Najlepša je ona istina koja je gola, i što je izražavanje jednostavnije to je dublji utisak koji proizvodi; delom je to zbog toga što doživljaj ostaje neometeno zadržan u umu slušaoca bez uplitanja sporednih misli i delom zato što oseća da nije bio potkupljen i prevaren umetnošću retorike, već da je ceo efekat došao od same stvari. 

Kao što nemar prema odeći odaje prezir prema društvu u kom se čovek kreće, tako i  grub, nemaran  i loš stil pokazuje sramno nepoštovanje prema čitaocu, koji onda to pravedno kažnjava time što neće pročitati knjigu.

 Pisac treba da se čuva od toga da koristi nepotrebne retoričke ukrase,  beskorisna preuveličavanja i uopšte, kao i u arhitekturi, treba izbegavati suvišne dekoracije – drugim rečima, on mora da teži čistoti stila. Sve što je suvišno imaće štetan efekat. Zakon jednostavnosti i naivnosti važi za sve lepe umetnosti, jer on je kompatibilan sa onim što je najuzvišenije.

 Prava ekonomičnost  izraza podrazumeva  da se govori samo ono što vredi da bude izgovoreno, dok se izbegavaju sva ona rasplinuta objašnjenja stvari koje svako može sam da razume; dakle, podrazumeva jasno razlikovanje onoga što je neophodno od onoga što je izlišno. Na drugoj strani,  nikada ne treba žrtvovati jasnoću i ništa od gramatike, da bi se postigla kratkoća.


Šopenhauer je tokom života bio preterano opterećen popularnošću jednog drugog filozofa – Hegela. Hegel je u to vreme bio priznata veličina, dok je Šopenhauer zaslužena priznanja stekao tek posthumno. Nije se slagao sa Hegelovim idejama i smatrao je svoju filozofiju pravim produžetkom Kantovih zaključaka, a svuda je bio prinuđen da sluša kako se Hegelovo i Kantovo ime izgovaraju jedno uz drugo. Hegelov način pisanja upravo je onaj na koji Šopenhauer prikriveno aludira kada pominje zamršeni stil onoga čije misli nisu jasne ili uopšte ne postoje.

Onaj ko piše nemarno pokazuje da ne ceni dovoljno svoje misli. Samo iz ubeđenosti u istinitost i važnost naših misli nastaje u nama inspiracija neophodna  za neiscrpnu upornost da se pronađe najčistiji, najbolji i najmoćniji izraz za njih; kao što stavljamo svete relikvije i neprocenjiva umetnička dela u  srebrne ili zlatne kutije. Iz ovog razloga su stari pisci – čije su misli, izražene njihovim rečima, trajale hiljadama godina i stoga ponele prestižnu titulu klasika – pisali sa potpunom posvećenošću.
 Dobri pisci se uvek revnosno trude da prinude svoje čitaoce da tačno misle upravo ono što su mislili oni sami: jer ko ima nešto vredno da saopšti biće mu veoma važno da se to ne izgubi. Stoga dobar stil uglavnom počiva na tome da čovek zaista ima nešto da kaže: jedino, ta sitnica je upravo ono što većini pisaca naših dana nedostaje.


Slični tekstovi :


Post a Comment