Stranice

Nov 8, 2013

Petnaest minuta slave


Endi Vorhol, multimedijalni umetnik koji je smatrao da je u umetnosti sve dozvoljeno i da sve, apsolutno sve, treba i iskoristiti po potrebi, smatra se danas ocem pop arta. Pomalo“emo“ čitavog svog života, već sa 8 godina imao je prvi slom živaca i, dok su mu u bolesničkoj postelji roditelji čitali stripove, možda se u njemu prvi put rodio afinitet prema nekom drugom putu kojim bi umetnost mogla da krene. Vodeći se filozofijom neselektivnosti i verujući da sve može biti lepo, za Vorhola nikada nisu postojale granice između umetničkog i neumetničkog, između umetnika i neumetnika, „ jer svako će jednom doživeti svojih petnaest minuta slave“.


Vorhol se najpre pročuo kao dobar komercijalni ilustrator, toliko dobar i komercijalan da ga niko nije smatrao umetnikom sve dok sam nije pomerio granice onoga što se do tada smatralo umetničkim. Nikada nije voleo da sebe objašnjava, u javnosti se često „pravio glupim“ i tvrdio je da je na površini njegovih slika sve što bi ljudi trebalo o njemu da znaju. Vorhol je autor brojnih logoa, između ostalih i čuvenog ispleženog jezika koji je zaštitni znak Roling Stonsa.



Tokom čitavog života izrađivao je autoportrete, slikane jednako jarkim i agresivnim bojama kao i čuveni portreti poznatih ličnosti koje su se naprosto utrkivale da postanu predmet Vorholove pažnje i  umetnosti. Možemo slobodno reći da je upravo Vorhol bio taj koji je izradu portreta ponovo učinio poslom dostojnim umetnika. Na tim portretima možemo prepoznati Vorholove lične i umetničke stavove, ali i dobiti hroniku najtalentovanijih, najpoznatijih i najbogatijih ljudi tog perioda. Zabavljači i tajkuni, modni dizajneri i rok zvezde imali su ravnopravno mesto među njegovim portretima. Uvek je kretao od fotografije a ne od živog modela, kopirao je fotografiju na platno a zatim potezima četkice oživljavao svoje heroje.




Vorhol je otvorio vrata umetnosti za predmete iz konzumentskog i medijskog sveta. I kao što je izrada logoa „Koka kole“ za njega bila ravna bilo kom drugom umetničkom zadatku, tako su i poznate ličnosti poput Merlin Monro, Elizabet Tejlor, Džeki Kenedi Onazis ili Mao Ce Tunga na njegovim portretima prestajale da budu živa bića i pretvarale se u produkte komercijalnog sveta. Na kraju krajeva, sve je u 20-om veku postalo roba i sve je bilo na prodaju. Veličina Vorholovih portreta je u tome da je on ne samo birao „zvezde“ svog vremena već i da je, portretišući ih, doprineo u velikoj meri njihovoj popularnosti i statusu ikona pop kulture. 

Pročitajte i tekst: Dendizam
Post a Comment