Problem
u vezi sa kičom danas je u tome što se on ne prepoznaje tako lako. Ne zato što
ga ima malo, već što ga ima mnogo. Kič se tako duboko uvukao u sve pore masovne
kulture i rasprostranjenog načina života da je stekao sofisticirane maske. Sa
druge strane, oni ekstermniji ( a zapravo samo iskreniji i očigledniji) vidovi
kiča, koje mnogi iz neznanja nazivaju šundom, dovode do toga da se blaži i
prikriveni oblici tolerišu i mešaju sa „kvalitetnim“.
O
kiču nije lako pričati, niti ga je moguće lako i jasno definisati kao negaciju
umetnosti i čist neukus. Kič je usko povezan sa umetnošću od trenutka njenog
nastanka i prisutan je još u nameri autora pećinskih crteža da se oni dopadnu,
jednako kao i u melodramskim elementima romana Dostojevskog i Dikensa ili u
koketiranju postmoderne književnosti sa popularnim žanrovima. Paradoksalno,
uprkos različitim nivoima i oblicima, priroda kiča je nepromenjena od pećine
Lasko, preko Braće Karamazovih, Bitlsa i Endija Vorhola, do
latinoameričkih serija i Grand parade.
Šta
je, onda, tačno kič? Kakva je razlika izmeđi kiča i šunda? Može li kič imati
umetničku vrednost ili je potpuna negacija umetnosti? Kako je kič nastao i kako
bi svet izgledao bez njega? Ima li ikoga ko je imun na zavodljivu snagu kiča?
Gotovo
sve definicije kiča opisuju kič kao lošu pojavu, ali nijedna od njih ne uspeva
da iscrpi prirodu i fenomen kiča u potpunosti. U širem smislu kič se dovodi u
vezu sa masovnom kulturom i poistovećuje se sa neukusom, dok u užem smislu kič
predstavlja komercijalizaciju i degradaciju umetnosti. Kič je umetnost koja pre
svega teži da bude dopadljiva i u jednakoj meri može dolaziti i od dobrih i od
loših umetnika.
Trenutak
kada se kič formira i širi, prema sociolozima, jeste vreme industrijske
revolucije u Americi i Zapadnoj Evropi. Industrijalizacija je privukla veliki
deo seoskog stanovništva u gradove i stvorila novi sloj stanovništva – radnike.
Radnici su se definisali kao klasa koja je iz poslovnih razloga ovladala
pismenošću, ali zbog nedostatka obrazovanja i slobodnog vremena nije mogla da
prihvati i visoku kulturu. Sa druge strane to, nekada seljačko, stanovništvo
udaljilo se od narodne umetnosti koja je ranije zadovoljavala njegove potrebe.
Javila se potreba za novim oblikom umetnosti koji će biti prilagođen
proletarijatu, a kako kapitalizam funkcioniše po principu ponude i potražnje,
ubrzo je na taj zahtev i odgovoreno i to od strane vladajućeg sloja koji je sa
svoje strane konzumirao visoku kulturu.
Novonastale
potrebe novonastale klase stvorile su i novu kulturu kao zamenu za staru. Ta
nova kulture morala je da bude laka za konzumiranje, da ne zahteva nimalo
duhovnog ili intelektualnog napora i da bude dopadljiva čulima. To je umetnost
koju će neobrazovani i umorni radnik lako konzumirati nakon napornog radnog
dana. Ali , mora se uzeti u obzir da je nova klasa samo pokazala da nije u
stanju da se zadovolji starim formama kulture; novu „kulturu“ servirala je
stara, kulturna klasa koja je kulturu doživela kao robu i dala adekvatnu
ponudu. Nova klasa nije bila ni dovoljno obrazovana da prepozna kič, ona je
samo tražila nešto novo ne znajući šta to treba da bude. To novo ponudili su
joj ljudi rafiniranog osećaja za poslovanje, psiholozi koji su pronašli način
da manipulišu ljudima onako kako to čine i dan danas.
Kič,
dakle, postoji jednako zahvaljujući onima koji ga konzumiraju kao i onima koji
ga stvaraju. U situaciji u kojoj kultura postaje masovna, kič se probija iz
sfere umetničkog u životnu svakodnevicu. Tako se kič dokopava magazina i novina
i tu živi u popularnim i uprošćenim prikazima naučnih teorija. Na grobljima on
opstaje u banalnim i preterano patetičnim novokomponovanim epitafima, ali i u
nekropolama većim od stambenih kuća. Na određeni način, kič preko uprošćavanja
komplikovanih stvari služi njihovoj popularizaciji i na taj način doprinosi
demokratizaciji kulture uopšte.
Na
drugoj strani, pojam šunda se odnosi na kič u literaturi (u šund litertaturu
ulaze ljubavni, erotski, krimi, vestern romani, dajdžest izdanja knjiga). Tako,
šljašteća scenografija i neusklađene boje garderobe na nastupu folk pevačice ne
mogu biti šund – oni su kič, a šund može biti samo tekst njene pesme. Nasuprot
svojim modernim varijantama, prava narodna muzika i kultura suštinski se
razlikuju od kiča, pre svega kao nešto što je nastalo od strane naroda, kao
izraz njegovih potreba i života, bez obzira na dopadljivost i komercijalnost.
Takođe, narodna umetnost podrazumeva aktivno učestvovanje pojedinca, dok se u
kiču uživa potpuno pasivno.
Bitno
je biti svestan toga da kič i šund postoje samo dok su materijalno isplativi
jer ih niko ne stvara iz drugih motiva kao što je to slučaj sa pravom
umetnošću. Međutim, kič kultura proizvodi kič ukus i veštačka potreba za
kičom ostaje stalna, dok se jedino menjaju vidovi i stepen kiča. Tako se stvara
situacija u kojoj nastaje začarani krug iz koga nema izlaza, a unutar koga
stvari mogu postajati samo gore.
A
zašto bi se i tražio izlaz kada kič podrazumeva udobnost i povezan je sa
čovekovom varljivom glađu za komforom? Kič ne zahteva nikakav napor, u njemu se
pasivno i udobno uživa. Kič je samim sobom potpuno razumljiv i od potrošača ne
zahteva ništa osim njegovog novca. U vezi sa novcem javlja se i masovna,
serijska proizvodnja kiča jer u kiču nema originalnosti. Kič umetnost se
proizvodi lakše i jeftinije i, iako predstavlja proizvod niže vrednosti od
prave umetnosti, on lako potiskuje pravu umetnost svojom masovnošću i
masovnošću potrebe za njim.
Kič
je zanimljiv, intenzivan, senzacionalan i lak za upoterbu. On pruža veće
zadovoljstvo jer se obraća većem broju čula istovremeno. Kič mentalitet je
stvorio potrebu za tim da dobro piće dobije dobro pakovanje, da dobru muziku
izvode lepi i doterani izvođači (što je sve praćeno pojavom video spotova), da kvalitetna
književnost mora da koketira sa snažnim emocijama straha, jeze,
sentimentalnosti ili požude kako bi održavala pažnju čitalaca. Komercijalni
uspeh kiča može dovesti u zabludu da se kvantitet pomeša sa kvalitetom i da se
kič poistoveti sa pravim vrednostima. Tako kič može zavesti prave umetnike da
se njemu prilagode ili da potpuno izgube sebe u kiču.
Ovaj
tekst je napisan na jednu temu privlačnog naslova. Ona je svesno izabrana kako
bi se zaintrigirao što veći broj ljudi. Kao izvor informacija služile su
ozbiljne sociološke studije, ali je ovde sve napisano lako čitljivim jezikom i
stilom koji ne zamara previše. Sve to, urađeno je u cilju popularnosti i
masovnosti. Ovaj tekst o kiču je, tako, pomalo sam po sebi kič.
No comments:
Post a Comment