U jednom trenutku, opisujući užase života u logoru, junak romana „Ljuljaška daha“ govori o svakodnevnoj drami koja je pratila raspodelu dnevnog sledovanja hrane logorašima. Na početku dana svako je dobijao po jedno parče hleba koje je trebalo da bude izvor energije za celodnevni naporan rad. Kako su svi sve vreme bili gladni i kako to parče hleba nije moglo zaista da bude dovoljno za svoju namenu, oko njega se vremenom nadneo oreol maltene svetog objekta. I, kako kaže pripovedač, svakom je tuđe parče delovalo veće od njegovog - i svako je bio nezadovoljan manjkom sreće u raspodeli.
Zbog toga što je to bio opšti utisak, vremenom se u logoru razvila tajna berza za razmenu komada hleba, takozvana „trampa“. Međutim, nakon razmene, u istom trenutku, svaki logoraš bi požalio nad učinjenim izborom. Naime, od časa kada bi njegovo prvobitno parče hleba prešlo u tuđe ruke, ono je delovalo mnogo veće nego u njegovim i ljude je obuzimao osećaj razočaranosti jer su verovali da su učinili pogrešan izbor.
Ova scena iz romana Herte Miler uvodi nas prečicom u sred paradoksa izbora.
Paradoks izbora nije apstraktan termin zatvorenih naučnih krugova već svakodnevna situacija u životu svakoga od nas. Prati nas kada odlazimo u kupovinu, menjamo kanale, biramo destinaciju za letovanje i, zašto da ne, čak i životnog partnera. To je onaj rašireni strah da ćemo odabrati pogrešno, koji je posledica umišljene obaveze da se mora odabrati najbolje, ili da je čak „moguće odabrati najbolje“.
Uzmimo još jedan primer.
Na nepristupačnom brdu živi seljak. Star je, a nema se ovde sa mnogo kim popričati. Dve komšije, dve kuće, na po pola sata hoda od njega. Ali nakon napornog dana na polju čoveku je potrebno društvo. Danas se seljaku neobično pije domaće, crno vino. Njega ima u obe kuće koje seljak posećuje, ali nije svejedno gde će otići. Jer, njemu je dozvoljeno da samo par puta godišnje popije čašu vina i hteo bi da to bude zaista dobro vino. Seljak kreće da razmišlja i seti se da jednom od njegovih prijatelja ove godine vino malo vuče na miris nečistog bureta. Zato se uputi kod drugog. Nas sada ne zanima mnogo da li je vino drugog prijatelja bilo iole bolje od prvog, ali, naš seljak je potpuno zadovoljan. On veruje da je odabrao bolje – a to je sve što je bilo na njemu da bira.
Druga verzija priče posve je identična prvoj osim što seljak sada ima desetoro vrlo bogatih komšija čija su deca negde u belom svetu i redovno im šalju najkvalitetnija vina. Našem seljaku se ponovo pripilo crno vino, ali sada stvari nisu crno-bele. Sva su vina verovatno više nego dobra, a on se mora odlučiti baš za jedno. U obilju izbora on donosi odluku i vino koje pije verovatno je mnogo bolje od onog iz prve verzije priče. Međutim, seljak se oseća mnogo manje zadovoljno, jer ga sve vreme proganja misao nije li možda u nekoj od drugih kuća bilo još boljeg vina.
Ovo je suština paradoksa izbora.
Psihologija je, u svakom slučaju, ozbiljna nauka, i psihološkim fenomenima treba da se bave ljudi koji su za to kompetentni. Ali, ipak. Problematika prokletstva i paradoksa izbora je nešto što se tiče svakoga od nas i predstavlja gorući problem na putu ka nekom, možda iluzornom, ostvarenju sreće. Paradoks izbora je naša svakodnevica baš kao i osuđenost na slobodu o kojoj je Sartr pisao. Ovo je polje gde svako mora da pronađe izlaz i rešenje za sebe.
Ogroman izbor parališe. Nekada, kada su se sakupljale ploče, kasete ili diskovi, čovek je prema svom muzičkom ukusu i potrebi za raznovrsnošću određivao koliko će muzičkog izbora sebi priuštiti i to ga je činilo srećnim. Sada, kada je sve u svakom trenutku na You Tube-u dostupno, mi stojimo zbunjeni ispred tastature; u susretu sa apsolutnim izborom i neograničenom dostupnošću gubimo želju da uopšte bilo šta poslušamo.
Paradoks izbora je i naslov knjige Barija Švarca koja je, po svom objavljivanju, postigla svetsku slavu. Švarc polazi od toga da postoji uvreženo, ali pogrešno, verovanje da se čovekova sloboda bazira na mogućnosti da bira, te da je ta sloboda izbora preduslov čovekove sreće. Ovo je, tvrdi on, jedan od osnovnih postulata modernog društva, jedan od stubova demokratije i slobodnog tržišta, međutim, pita se Švarc, da li je on i tačan.
Sloboda izbora, u slučajevima kada se dostigne nivo prevelikog izbora, prestaje da bude privilegija i pretvara se u teret, prokletstvo, krst koji svako mora da nosi. Širok spektar naših saznanja o mogućnostima i izboru čini nas nesposobnima da uživamo u stvarima koje posedujemo, pošto smo prinuđeni da uvek i iznova preispitujemo da li je to ono najbolje što možemo sebi priuštiti. Kako svako ceni sebe iznad svakoga drugog, tako svako i veruje da zaslužuje najbolje. Međutim, pri prevelikom izboru, izabrati najbolje teže je nego ne izabrati ništa. To se često i dešava - strah od pogrešnog izbora dovodi nas do toga da na kraju ne izaberemo ništa jer, paradoksalno, verujemo da je to bolja i bezbednija varijanta.
Današnji čovek je slobodan, ali nije zadovoljan. Sloboda, dakle, nije isto što i sreća.
Sve je počelo mnogo ranije, kaže Švarc, kada je mogućnost izbora zaista delovala oslobađajuće. U situaciji kada ne postoji mogućnost izbora život postaje nepodnošljiv. To je situacija u kojoj se nalaze ljudi u zatvorima, bolesni, ljudi koji žive pod diktatorskim režimima, robovi, logoraši. Kako se povećava broj mogućnosti i čovekova sloboda da bira, kao što je slučaj sa potrošačkim društvom, povećava se i čovekova autonomija, kontrola koju poseduje nad svojim životom, osećaj zadovoljstva. Međutim, dok se izbor uvećava do neslućenih razmera, negativne strane potiskuju pozitivne i ono što nas je nekada oslobađalo sada deluje u vidu represije, i - to je ono što je paradoksalno - mogućnost izbora počinje da nas tiraniše.
U novonastaloj situaciji čovek se oseća kao da uvek kada izabere bilo šta, gubi sve ostalo. U toj situaciji gubici bole više nego što dobici zadovoljavaju. Zadovoljstvo koje pruža ono što smo odabrali ne može da se nosi sa nezadovoljstvom zbog svega što smo propustili u odbačenim izborima. Svaki izbor podrazumeva kompromis, a što je lista izbora duža to je količina kompromisa koji se moraju načiniti veća. Ta velika suma kompromisa za sobom povlači osećaj frustriranosti. Stoga ljudi prečesto u današnje vreme na ovaj pritisak reaguju izbegavanjem i odlaganjem odluke, čak i u onim slučajevima kada je predmet izbora banalan. Mogućnost izbora, koja je trebalo da nam omogući kreativnu akciju, baca nas u stanje oprezne pasivnosti.
Švarc navodi kako ljudi kroz istoriju nisu morali da se muče sa pitanjem Da li da uzmem A, B, C ili D? već sa pitanjem Da li da uzmem ili da ne uzmem? Na novonastalu situaciju ljudski um nije ni genetski pripremljen. Kako više napora ulažemo u donošenje odluke, tako rastu i očekivanja od našeg izbora. Nakon njega sledi period adaptacije koji se doživljava kao mučenje i razočarenje ukoliko se odabrano ne ispostavi savršenim.
Ma koliko ono što imamo bilo prestižno, mi ostajemo nezadovoljni jer nas proganjaju strah i slutnja da postoji nešto još bolje, pa stoga ono što imamo postaje nešto što „nije dovoljno dobro“. Sva frustriranost dolazi od toga što ne možemo ne videti da postoji neko ko živi lakše, ima više, izgleda privlačnije, ume bolje...Nije stoga nemoguće zamisliti neku buduću utopiju koja bi se predstavila kao klasno podeljeno društvo u kome su svi srećni upravo zahvaljujući tome što pripadnici „nižih“ klasa nemaju pristup informacijama o tome kako žive pripadnici viših klasa.
Izbor sa kojim smo suočeni neće se umanjiti nekom neočekivanom brižnošću svetskih glavešina za naše mentalno zdravlje. Izlaz iz ovog problema, ma kako kompleksan bio, svako će morati da pronađe sam za sebe. Možda ne bi bilo loše da se na taj dugi put krene jednim korakom, postavljanjem jednostavnog pitanja – šta je to što meni zaista treba?
No comments:
Post a Comment