O ukusima (ne) treba raspravljati

„O ukusima ne treba raspravljati“ ili, u originalu, „De gustibus non est disputandum“  izreka je latinskog porekla.  Mogli bismo slobodno reći da nema gotovo nikoga u civilizovanom svetu ko ovu izreku nije bar jednom u svom životu upotrebio, ili bar čuo. Kada bi bila član postave fudbalskog tima, njena bi pozicija bila u poslednjem redu odbrane, kec iz rukava svake defanzivne taktike. Kako stvari stoje,  bez preterivanja se sme tvrditi čak i to da se ovde radi o jednom od najznačajnijih pronalazaka čovečanstva; ova izreka je nešto poput čarobne formule, svemoćna magija koja momentalno okončava nerešive rasprave i to tako vešto da na kraju obe zavađene strane budu u pravu.

          

Svako od nas poseduje svoj ukus po pitanju muzike, filmova, knjiga, suprotnog pola. Međutim, ti se ukusi često ne poklapaju između sagovornika i onda dolazi do rasprava. Generalno gledano, rasprave se dobijaju argumentima. Onaj ko ima bolje i proverljivije argumente pobeđuje. Ali, kada se radi o stvarima ukusa, veruje se, argumenti ne postoje. I zaista, na guglu možete momentalno pronaći odgovor na pitanje koje se godine odigrala Borodinska bitka, ko je pretposlednji guverner Narodne banke Srbije ili koliko litara mleka godišnje daje prosečna krava sa Zlatibora. Pokušate li, na drugoj strani, saznati da li je Lav Tolstoj bolji pisac od Marka Vidojkovića, nećete dobiti odgovor. U najboljem slučaju, na nekom od foruma pronaći ćete raspravu na tu temu, punu buke i besa, koju je opet neko mudro rešio genijalnom izrekom „De gustibus non est disputandum“. I kraj priče.

Istorijski gledano, ukus je promenljiva kategorija. Muzički ukus naših baba i deda razlikuje se od ukusa naših roditelja, a zatim i njihov od našeg sopstvenog. Ukus za muškarce srednjevekovnih dama razlikovao se od ukusa urbanih evropljanki (uporedimo samo prljavog i krvavog viteza sa savremenim hipsterom). Svako vreme nosi svoj estetski ideal, pa sa tim i ukus jedne epohe ne treba vrednovati sa stanovišta druge. Na taj način mogli bismo upasti u zamku da, naviknuti na buku i dinamiku savremenog života, moderni holivudski blokbaster pretpostavimo nekom genijalnom ali previše „debelom“ romanu Dostojevskog, na primer.

Ukus varira i među ljudima koji žive u isto vreme i, naravno, svako polaže pravo na sopstveni ukus kao što polaže pravo i na sopstveno mišljenje. Pitanje je, međutim, da li svačiji ukus isto vredi? Može li neko imati bolji ukus od drugoga? Da li je „stvar ukusa“ ponekada „stvar neukusa“?

          

Čarobna formula, pomenuta latinska izreka, u određenim situacijama više je nego opasna. Sasvim je u redu pozvati se na „stvar ukusa“ kada pričamo o tome koju bismo rasu psa voleli da odgajamo, ili da li nam više odgovaraju Bitlsi ili Stonsi. Druga je stvar kada pod pitanje ukusa podvedemo poređenje između muzike Boba Dilana i Mitra Mirića, recimo. Ovo više nije pitanje razlike u ukusima, već razlike između ukusa i neukusa.

Na polju umetnosti, morala i lepih manira demokratizacija je najveća opasnost. Nasuprot stavu da svako ima svoju glavu a sa njom i pravo na sopstveni ukus, ovde se radi o tome da se dobar ukus mora graditi, da on nije nešto rođenjem dato i slučajno, već rezultat postojanja ili nepostojanja želje da se pronađu prave vrednosti. Izgleda da izreka „O ukusima ne treba raspravljati“ postaje izuzetno popularna u onim društvima gde postoji kriza sistema vrednosti. Relativizacija pojmova lepog i ružnog ide rame uz rame sa relativizacijom dobrog i lošeg. Onog trenutka kada se prestalo verovati da postoje autoriteti po pitanju ukusa, a počelo verovati da je svačiji ukus jednako dobar i opravdan, došlo se u situaciju da se neukus servira kao ukus, neznanje kao mudrost, nemoral kao nužnost. Latinska izreka postala je moćno oružje medijske i antikulturne manipulacije. Dovoljno je da samo pogledamo oko sebe.

Krajnje je vreme da se o ukusima počne raspravljati.

Budi u toku na stranici Simplicissimus