Stranice

Apr 25, 2014

Pohvala dosadi Josifa Brodskog

Deo govora Josifa Brodskog diplomcima Dartmud Koledža:

Poznata još kao: čama, mora, teskoba, ravnodušnost, depresi­ja, splin, apatija, klonulost, učmalost, pustoš, malodušnost, melanholija itd, dosada je veoma složena pojava i u celini je proizvod ponavljanja. U tom slučaju, najbolji lek za nju bila bi stalna inven­tivnost i originalnost. To jest, ono na šta vi mladi i drski računate. Ali avaj, život vam neće pružiti takvu mogućnost, jer je u životnoj mehanici glavno - upravo ponavljanje.



Neko može, naravno, osporiti stav da je stalna težnja za origi­nalnošću i inventivnošću pokretač progresa, a samim tim i civiliza­cije. Međutim - a u tome je prednost retrospektivnog pogleda - taj pokretač nije najvalidniji. Jer, ako izdvojimo istoriju našeg stanovništva u odnosu na naučna otkrića, rezultat neće biti veseo. Dobićemo, da se konkretnije izrazim, vekove dosade. Sam pojam origi­nalnosti i inventivnosti pokazaće monotoniju realnosti života čiji je glavni stih, pardon, stil - dosada.

Time se on - život - razlikuje od umetnosti, a najljući nepri­jatelj umetnosti je, kao što već znate - kliše. Zato nije čudo što vas ni umetnost ne može naučiti kako da izlazite na kraj sa dosadom. O toj temi napisano je nekoliko romana, nešto manje slikarskih plata­na; što se tiče muzike, ona je uglavnom nesemantička. Jedini način da umetnost za vas postane utočište od dosade, od tog egzistenci­jalnog ekvivalenta klišea - jeste da sami postanete umetnik. Mada, gledajući koliko vas je na broju, ta perspektiva je malo verovatna i prilično nerealna.

Ako se sada i bacite svom snagom na pisaće mašine, nećete se sasvim zaštititi od dosade. Ako je majka dosade - ponavljanje, vi ćete, mladi i drski, veoma brzo biti prigušeni odsustvom priznanja i niskom zaradom, mada je i jedno i drugo verni pratilac umetno­sti. U tom odnosu književni rad, slikarstvo, komponovanje uzmiču pred advokatskom kancelarijom, bankom ili čak laboratorijom.

U tome se, s druge strane, i sastoji spasonosna snaga umetnosti. Pošto nije unosna, ona prilično nerado postaje žrtva demografije. Ako je, kao što smo rekli, ponavljanje majka dosade, onda je demografi­ja (kojoj predstoji da u vašem životu odigra mnogo veću ulogu od bi­lo kog predmeta koji ste ovde usvojili) - njen drugi roditelj. Možda zvučim kao mizantrop, ali sam duplo stariji od vas i stanovništvo zemljine kugle se na moje oči udvostručilo. U vreme kada vi dođete u moje godine ono će se uvećati četiri puta i to ne na način koji očeku­jete. U 2000-oj godini doći će do takve kulturno-etničke preraspodele da će ona dovesti u pitanje vaš vlastiti humanizam.

Već samo to redukovaće perspektive originalnosti i inventiv­nosti kao protivotrova od dosade. Drugi problem sa ove dve kate­gorije je u tome što one mogu biti rentabilne. Pod uslovom da ste za to sposobni, obogatićete se veoma brzo. Ma koliko to bilo poželjno, većina od vas zna iz vlastitog iskustva da se niko tako ne do­sađuje kao bogati ljudi, jer novac kupuje vreme, a osobina vreme­na je ponavljanje. Ako se podrazumeva da ne težite siromaštvu – u protivnom ne biste stupili na ovaj koledž - možemo očekivati da će vas dosada ščepati čim vam postanu dostupne prve alatke samoza­varavanja.

Zahvaljujući savremenoj tehnici te alatke su mnogobrojne ko­liko i sinonimi za dosadu. U svetlosti njihove funkcije - da vam po­mognu da zaboravite na suvišno vreme - njihovo izobilje je oči­gledno. Isto će takvo biti i ispoljavanje vaše kupovne moći koje će se uvećavati uz krckanje i zujanje nekih od onih instrumenata koje čvrsto drže u ruci vaši roditelji ili rođaci. To je proročka scena, da­me i gospodo generacije 1989, jer vi ulazite u svet u kojem zapis događaja umanjuje sam događaj - u svet videa, sterea, daljinskog upravljanja, sportske odeće, trenažera koji vas održavaju u formi da biste ponovo proživeli vlastitu ili tuđu prošlost, udahnuli krvo­tok u konzervirano uzbuđenje.

Sve što ispoljava izvesnu regularnost obiluje dosadom. To se u velikoj meri odnosi i na novac - kako na same novčanice tako i na njihovo posedovanje. Razume se da ne proklamujem siromaštvo kao vid spasenja od dosade, mada je Svetom Franji upravo to po­šlo za rukom. No stvaranje novih monaških redova ne izgleda oso­bito zabavno u našoj epohi video-hrišćanstva. Prema tome, vama - mladima i drskima - niko ne preporučuje bedu. Sve što mogu da vam predložim je da budete obazrivi s novcem jer se nule na vašim računima mogu pretvoriti u vaš duhovni ekvivalent.

A što se bede tiče, dosada je najbrutalniji deo njene nesreće i bekstvo od nje poprima veoma radikalne forme u vidu burnog pro­testa ili narkomanije. Obe forme su privremene mada je nesreća be­de beskonačna; obe su, zbog te beskonačnosti - skupe. Uopšte, čovek koji ubrizgava heroin sebi u venu čini to uglavnom iz istog razloga iz kojeg vi kupujete video: da izbegnete suvišak vremena. Razlika je ipak u tome što on gubi više nego što dobija i njegova sredstva spasenja postaju isto tako suvišna kao ono od čega se spa­šava, mnogo više nego vaša. U celini, taktilna razlika između igle šprica i dugmeta na stereu približno odgovara razlici između oštri­ne i tuposti uticaja vremena na siromašne i bogate. Ukratko reče­no, bilo da budete bogati ili siromašni pre ili kasnije patićete od suviška vremena.

Kao potencijalno imućnima, ubrzo će vam dosaditi posao, pri­jatelji, bračni drugovi, ljubavnici, pogled sa vašeg prozora, nameštaj ili tapete u vašoj sobi, vaše misli, jednom rečju - vi sami. U skladu s tim pokušaćete da nađete put spasenja. Osim već pomenutih igračaka koje donose zadovoljenje možete krenuti da menjate radna mesta, mesta stanovanja, poznanike, državu, klimu; možete se prepustiti promiskuitetu, alkoholizmu, putovanjima, časovima kulinarstva, narkoticima, psihoanalizi.

Uostalom, možete se zabavljati svim tim istovremeno i zajed­no izvesno vreme to vam može pomoći. Do onog dana, naravno, kad se probudite u svojoj spavaćoj sobi usred nove porodice i no­vih tapeta, u drugoj državi i drugim klimatskim uslovima, sa gomi­lom računa od vašeg turističkog agenta i psihijatra, ali sa onim istim ustajalim osećajem prema dnevnoj svetlosti koja se probija kroz prozor. Navući ćete svoje patike i otkriti da nemaju pertle pomoću kojih biste se izbavili od onoga stoje poprimilo tako prepoznatiljiv oblik. Zavisno od vaših godina ili temperamenta ili će vas uhvatiti panika ili će vas smiriti poznato osećanje; ili ćete još jednom proći kroz svu strahotu promena.

Nervoza i depresija ući će polako u vašu beležnicu, tablete u vašu kućnu apoteku. Nema, u suštini, ničeg lošeg u tome da se ži­vot pretvori u stalno traženje alternativa, u česte promene posla, su­pružnika, ako možete da priuštite alimentacije i pometnju u sećanjima. Taj položaj je veoma često opevan na ekranu i u romantičarskoj poeziji. Začkoljica je jedino u tome što se taj pokušaj pretvara u re­dovnu preokupaciju i vaša potreba za alternativom postaje ravna svakodnevnoj dozi narkomana.

Međutim, iz te situacije postoji još jedan izlaz. Možda ne naj­bolji sa vašeg stanovišta, i ne obavezno bezopasan, ali direktan i ne tako skup. Oni koji su čitali pesmu „Sluga slugama" Roberta Frosta pamte njegove stihove: „Najbolji izlaz je - uvek do kraja." I ono što hoću da vam predložim je zapravo varijacija na tu temu.

Kad vas obuzme dosada - predajte joj se. Pustite da vas smla­vi; zaronite u nju, dotaknite dno. S neprijatnostima je sledeća stvar: što se pre dočepate dna, pre ćete isplivati na površinu. Ideja je - da se poslužimo recima drugog velikog pesnika engleskog jezika – da pogledate u ono najgore. Razlog zbog kojeg dosada zaslužuje ova­kvu pažnju je taj što ona predstavlja čisto, neistraženo vreme u svoj njegovoj ponavljanoj, preobilnoj i monotonoj lepoti.




(...)A to znači - biti beznačajan. Ako je potrebna dosada da parališe volju da bi to sugerisala, onda - živela dosada! Vi ste beznačaj­ni jer ste konačni. Međutim, što je veća svest o konačnosti, ona se više puni životom, emocijama, radošću, strahovima, patnjama. Jer beskonačnost nije preterano živahna, nije posebno emotivna. Vaša dosada vam, u krajnjoj liniji, govori o tome. Ukoliko potiče od bes­konačnosti.

Poštujte u tom slučaju njeno poreklo, ali ne manje od svog sopstvenog. Zato što upravo predosećanje te bezdušne beskonačnosti objašnjava intenzitet čovekovih osećanja koja često dovode do za­četka novog života. To ne znači da su vas začeli iz dosade i da konačnost rađa konačnost (mada i jedno i drugo zvuči verovatno). To pre navodi na misao da je strast privilegija beznačajnog.

Zato se predajte strastima, a ostavite hladnokrvnost sazvežđima. Strast je, pre svega, lek od dosade. I naravno bol - fizički više nego duševni, koji je redovna pratilja strasti, mada vam ne želim ni jedan ni drugi. Međutim, kad vas boli, svesni ste da vas nije preva­rilo ni vaše telo ni vaša duša. Osim toga, ono što je dobro u dosadi, teskobi, osećanju besmisla vas lično ili ostalih bića, jeste činjenica da to nije prevara.

Mogli biste takođe da pokušate sa detektivskim romanima i akcionim filmovima - sa nečim što vas odvlači tamo gde niste do ta­da bivali verbalno/vizuelno/mentalno - makar trajalo samo nekoli­ko časova. Izbegavajte televiziju, posebno menjanje programa: to je otelovljena prekomernost. Međutim, ako i ta sredstva ne pomažu opustite se, „hitnite svoju dušu u zgusnuti mrak". Čvrsto zagrlite ne­koga ili pustite da vas zagrle dosada i tuga koje su u svakom sluča­ju veće od vas samih. Nesumnjivo će vam biti teško da izdržite te zagrljaje, ali se trudite da izdržite koliko možete, a zatim još malo.

Najvažnije je da ne mislite da ste negde pogrešili i da ne pokušava­te da se vratite da biste ispravili grešku. Ne, kako je rekao pesnik -„Veruj svome bolu". Ti užasni medveđi zagrljaji nisu pogreška. I sve ostalo što vas uznemirava. Uvek se setite da na ovom svetu postoje zagrljaji iz kojih se, na kraju krajeva, ne možete iščupati.

Ako vam se ovo čini isuviše mračnim, onda vi ne znate šta je zapravo mrak. Ako vam se čini nestvarnim, nadam se da će vreme dokazati da ste u pravu. Ako pak smatrate ovo neumesnim za ova­ko svečanu priliku, onda se ne slažem s vama.

Ne želim vam ništa više osim sreće. Međutim, biće dosta mrač­nih i, što je još gore, dosadnih časova koje će izazvati kako spoljašnji tako i vaš unutrašnji svet. Treba za to izgraditi odbrambeni me­hanizam; a to je upravo ono u čemu sam se trudio da vam pomognem za sve ove godine, uz izvestan napor koji je očigledno bio nedovoljan.



(...)Jer ono što vam predstoji je divno, ali zamorno putovanje. Da­nas se ukrcavate u voz bez voznog reda. Niko vam ne može reći šta vas čeka, pogotovo onaj koji ostaje. Jedino u šta mogu da vas uve­rim je – da je to putovanje u jednom pravcu, bez povratne karte. Sto­ga pokušajte da pronađete utehu u pomisli da ma koliko ova ili ona stanica bila neprijatna - voz se u njoj ne zadržava dugo. Zato nika­da nećete stajati u mestu, čak i kad vam se čini da to činite; ovo mesto od danas postaje vaša prošlost. Od sada će se ono za vas postepeno smanjivati jer je taj voz stalno u pokretu. Ono će se smanjivati čak i kad vam se bude činilo da ste zastali... Zato ga pogledajte poslednji put u njegovim normalnim dimenzijama, dok još nije postalo fo­tografija. Osvrnite se na njega sa najvećom mogućom nežnošću jer gledate u svoju prošlost. Pogledajte široko otvorenih očiju u ono naj­bolje. Jer sumnjam da će vam ikada bilti bolje nego ovde.

Govor pred diplomcima Dartmut Koledža, u julu 1989.


*Iz knjige „Tuga i razum“, Russika, 2007, prevela: Neda Nikolić Bobić

Slični tekstovi:



Post a Comment