Ona (Her)– ljubav u doba tehnologije

Film Ona (Her), Spajka Džonza, jedan je od najzanimljivijih projekata iz protekle godine i bitan konkurent u borbi za nagrade na festivalima pa, između ostalog, i u borbi za Oskara. Mnogo je tačaka po kojima bi se moglo govoriti o izuzetnim dostignućima ovog filma, koji je tek četvrto ostvarenje u dvodecenijskoj karijeri reditelja. Najbitnija od njih jeste upitanost sa kojom nas film ostavlja, upitanost zbog koje čekamo prvu priliku da se osamimo i promislimo sve još jednom, nervozno šetajući od jednog do drugog ugla sobe.

To je pre svega zasluga scenarija i priče, što je možda i najjači u obilju jakih elemenata ovog ostvarenja. Film na prvi pogled oduševljava i samom svojom vizuelnom stranom, prikazom sveta bliske budućnosti, rafiniranim izborom boja i futurističkom retro modom. Zatim je tu i fantastična rola Hoakima Feniksa, glumca koji se nenametljivo potvrđuje kao jedan od najjačih glumaca svoje generacije, ali i Skarlet Johanson koja ovom nevidljivom ulogom potvrđuje da za njene dobre performanse nije bio zaslužan samo njen ubedljiv fizički izgled.

Ona prikazuje jedan distopijski svet, prikazuje budućnost, negativne stvari u njoj, a sve da bi nam skrenula pažnju na ovo naše vreme, čiji su problemi u filmu isti, samo preuveličani. To je kao neka opomena na opasnost gde bi sve ovo moglo da ode ako nastavimo kako smo počeli. A, jasno je iz filma kao što je jasno i nama, počeli smo loše.

Tako je Ona je film o negativnim stranama tehnološke zavisnosti modernog društva. Teodor (Hoakim Feniks) je pisac koji se pokušava snaći u vremenu nakon razvoda sa ženom. Samanta (Skarlet Johanson) je operativni sistem sa kojim komunicira, koji ima svoj glas (ženski), svoju ličnost, i koji uspeva da prodre dublje u emotivni svet glavnog junaka nego što bi se to moglo očekivati. Ljudi u ovom filmu jedva da komuniciraju međusobno, oni hodaju ulicama budućnosti nikada u grupi ili u paru, razgovaraju sa svojim uređajima i jedva da primećuju ljude sa kojima se mimoilaze. Čovek se maksimalno otuđio od čoveka, on kao da mu je postao i suvišan ali je taj beg od ljudi istovremeno paradoksalan jer je tehnologija poprimila sve veći broj ljudskih karakteristika pa se pitamo čemu taj beg uopšte služi i kuda vodi – možda ka jednom bezbednijem vidu komunikacija sa nečim što možda i misli kao čovek ali za šta ipak znamo da to nije.

Međutim, ne bi Ona bila remek delo da je samo dovela u žižu interesovanja međuljudsku otuđenost i postojanje zavisnosti od tenologije kao i rađanje ljubavi prema veštačkoj inteligenciji. Na toj ravni, na kojoj Ona funkcioniše kao film naučne fantastike, on ne donosi mnogo toga novog. Veći je i značajniji ovaj film kao  netipična ljubavna priča, uz problematizovanje ljudskosti i ljubavi bez fizičkog kontakta, veza na daljinu koje opstaju zahvaljujući tehnologiji, platonskih ljubavi, sloboda i prava marginalnih grupa.

Problematiše se pitanje šta čini čoveka, duh ili telo, u šta se zaljubljujemo i bez čega ne možemo. Ironija ovog filma nije u tome što usamljeni pisac ne uspeva da očuva vezu sa operativnim sistemom, već što od strane istog operativnog sistema biva ostavljen. Samantha nalazi svoju srodnu dušu u svetu sebi sličnih, u svetu tehnologije, i to treba da bude upozorenje ljudima da se i sami drže ljudi, nesavršenih kakvi jesu.

Na kraju krajeva, nezavisno od poruka koje film šalje i sporne originalnosti koncepta, ovo je sasvim nekonvencionalna i dinamična ljubavna priča između čoveka i operativnog sistema. Veza se uspostavlja postepeno, rađa se ljubav, a razvija se i seksualni odnos ( ne mnogo čudniji nego mnoge stvari koje se već danas upražnjavaju), određeno vreme  sve ide savršeno dok Samanta ne počne da otkriva svet i ne stavi do znanja Teodoru da ne može samo njemu da pripada. Dakle, sasvim poznata priča, jedna od boljih ljubavnih drama u poslednje vreme, sa jedinim izuzetkom što je Samanta – operativni sistem.

Film se na neki način bavi i pitanjem tolerancije različitosti i aludiranjem na postojeće seksualne slobode i neslobode. Način na koji prijatelji prihvataju Teodorovu različitost je sličan načinu na koji se tolerišu ljudi drugačije seksualne orijentacije, više sa trudom da se različitost prihvati nego sa iskrenim prihvatanjem koje je, ipak, tek u idealnom slučaju ostvarivo.

Zagledamo li bolje videćemo da Ona kroz priču o ljubavi između otuđenog pojedinca i njegovog personalnog operativnog sistema otvara važna aktuelna pitanja kada su u pitanju moderne veze čiji se opstanak sve više oslanja na postojanje i korišćenje tehnologije. Sa jedne strane, savremeni nomadski način života proizveo je sve veći broj veza na daljinu, dok je savremena tehnologija omogućila da takve veze i traju, što ranije, u vreme pisama i razglednica, nije mogao biti tako čest slučaj. Onda se moramo zapitati u čemu je razlika između ljubavi Teodora i Samante i ljubavi dvoje ljudi koji vezu održavaju preko sms-ova, telefoniranja, skajp razgovora, kamerica, mikrofona i četova. U vezi sa tim srećemo još jedno bitno pitanje: da li je za vezu neophodnije imati nekoga sa kim se može razgovarati i ko će nas istinski razumeti ili nekoga ko se može opipati. Naravno, najbolje je kad posedujemo i jedno i drugo, ali Ona odgovara na pitanje koje sama postavlja da je nekada razumevanje velika retkost i bitnije od samog seksualnog odnosa.

Na kraju, pogledamo li Samantu i Teodora i uporedimo li njihovu živost i realnost, upitaćemo se i gde su granice postojanja i nepostojanja, da li je veštačka inteligencija manje stvarna od živog čoveka i da li je, takav, ograničen čovek, pozvan da daje odgovore na ta pitanja.

Dakle, mnogo pitanja na koja svako mora za sebe da da odgovore. Svakako, film koji ne liči ni na šta na šta ste mogli naići listajući televizijske kanale do sada.

Postoji realna mogućnost da će se naša komunikacija sa ljudima putem tehnologije pretvoriti u komunikaciju sa tehnologijom, a da to nećemo ni primetiti. 

Pročitaj još:

 O ukusima ne treba raspravljati  

Buntovnice (Spring Breakers)