Stranice

Nov 21, 2013

„12“- Nikita Mihalkov

Film „12“ Nikite Mihalkova nastao je kao fleksibilni rimejk američkog filma „12 gnevnih ljudi“ režiranog od strane Sidnija Limeta. Kako je razlika između dva filma tačno pedeset godina ruski film se može smatrati i svojevrsnim obeležavanjem jubileja jednog od najvećih filmskih ostvarenja svih vremena. Naravno, Mihalkov priča sopstvenu priču obojenu bojama ruskog mentaliteta i podneblja, i njegov film je daleko više od komercijalnog prilagođavanja filma novoj publici.

Film Sidnija Limeta pojavio se 1957.godine kao adaptacija popularnog pozorišnog komada Redžinalda Rouza. U skladu sa tim je i scenografija ovog filma koji u potpunosti poštuje jedinstvo vremena, mesta i radnje prateći dvanaestoricu porotnika kako po završetku sudskog procesa, zatvoreni u maloj prostoriji, traba da donesu odluku o tome da li će mladić optužen za ubistvo oca završiti na električnoj stolici ili na slobodi. Na početku svi dokazi upućuju na krivicu mladića hispano-američkog porekla, ali jedan od porotnika ipak želi da mu da šansu i glasa da mladić nije kriv. Kako je za presudu potrebna jednoglasna odluka, rasprava se nastavlja dok se do nje ne dođe. Do kraja, porotnik uspeva da pronađe nekoliko rupa u procesu i da ubedi ostale u momkovu nevinost.

Lepota ovog filma je u njegovoj jednostavnosti. Izvrtanje stvari u njihovu suprotnost u prefinjenoj igri logike i buđenje humanosti tamo gde je u početku nema jesu faktori koji proizvode magiju ove priče. Naizgled očigledna krivica mladića postepeno postaje predmet rasprave dok se ne pokaže kao potpuno upitna a za to vreme svaki od porotnika doživljava ličnu dramu i prosvetljenje.

Obe verzije filma jesu na svoj način kritika društva a dvanaestoro porotnika jesu društvo u malom, presek klasa koje u njemu postoje, ideja koje žive, različitih nivoa tolerancije i predrasuda koje su u njemu prisutne. Zahvaljujući ovome, iako je radnja smeštena u porotničkoj prostoriji, ovi filmovi sežu mnogo dublje, do najskrivenijih paranoja i neuroza jednog društva.

U Limetovoj verziji filma, iako na kraju porotnici jednoglasno presuđuju da mladić nije kriv, ostaje mogućnost da je on ipak počinio ubistvo i niko nije u potpunosti siguran u njegovu nevinost. Gledalac ne navija za mladića jer veruje da je nevin već navija protiv labavih dokaza i sistema gde pravda zavisi od toga koliko smo u stanju da platimo advokata. Postoji prećutna pretpostavka da je veća verovatnoća da je momak ubio oca samim tim što je „jedan od onih“, (klasna i rasna predrasuda, hispano-amerikanac) i jasno je da bi oni koji glasaju „kriv“ mislili drugačije kada bi dolazio iz „fine porodice“. Svako „nije kriv“ porotnika je jedan zaseban trijumf ljudskosti nad predrasudama.


Film obrađuje i temu pojedinca koji se usuđuje da misli drugačije od grupe i ima smelosti da se bori za svoje mišljenje. U verziji Nikite Mihalkova usamljeni porotnik za svoj pokušaj da preobrati stav ostalih porotnika traži blagoslov od Boga postavljajući malu ikonu na policu pre početka svog izlaganja. Po završetku većanja, on se vraća po svoju relikviju dok vazduh oko njega podrhtava i zamućuje sliku kao u prisustvu neke više sile. Ovime Mihalkov, tipično ruski, sugeriše na uzvišenost i svetost čina koji je porotnik obavio.

Verzija Nikite Mihalkova na mesto hispano-amerikanca stavlja mladog Čečena koji ne ubija svog oca već poočima, ruskog oficira koji je mladića doveo sa sobom iz Čečenije nakon što je njegova porodica stradala. Ovako Mihalkov baca vruć krompir u ruke porotnika ali i publike i udara na slabu stranu Rusa kada je tolerancija i ravnopravnost u pitanju. Ovde je i na kraju kao definitivni i nesumnjivi zaključak iznesena verzija po kojoj mladić nije kriv već je sve namešteno od strane građevinske kompanije koja ne bira sredstva da oslobodi prostor za građenje novih objekata. Mihalkov nam priča priču kroz koju pred nama počinje da se pomalja slika ruskog društva, društva propalih preduzeća, nefunkcionalnih institucija, korupcije, organizovanog kriminala i predrasuda prema imigrantima.

Mihalkov daje veći prostorni zamah svom filmu, on napušta prostor sudnice da bi se vratio u detinjstvo čečenskog dečaka kao i da bi prikazao trenutke koje ovaj provodi u zatvorskoj ćeliji. Ruski porotnici dobijaju mnogo više prostora za svoje emocionalne izlive, proizvode više buke, češće govore o sebi, a empatija i vera u čoveka kao da su u prvom planu u odnosu na same argumente. Na kraju, tu je i prostor u kom se vrši većanje: skučenu sudsku prostoriju Mihalkov je zamenio prostranom salom za fizičko po kojoj porotnici vršljaju i divljaju, tek retko se skrasujući na svojim mestima za stolom, rekonstruišući mesto zločina, izvodeći svoje plesove sa nožem, preživljavajući nervne slomove.

Radnja filma trpi promene u odnosu na prvu verziju, čitavih pedeset godina stariju, pre svega u prilagođavanju drugom istorijskom trenutnku i drugačijem podneblju, praveći tako velike iskorake u prostoru i vremenu. Međutim, najveća razlika i dodatak Mihalkova prvobitnom scenariju je u završetku. Naime, proces oslobađanje je bio samo jedan deo borbe za dečaka ali sada predstoji jedna druga borba. U američkom društvu sloboda je vrhunska vrednost pa su porotnici iz američke sudnice mogli mirno spavati nakon što su oslobodili dečaka. Ruski porotnik se, sa druge strane, pita šta će dečak činiti sa stečenom slobodom i da li je ona raj ili pakao za njega. Šta on može očekivati od sveta u koji će slobodno išetati? Da li će duže poživeti u zatvoru ili na slobodi gde će odmah postati meta istih ljudi koji su ubili njegovog poočima? Simbolično, porotnik koji se prvi zauzeo za dečaka otvara prozor sale na kraju filma ne bi li dao zalutalom vrapcu izbor hoće li ostati u toplom zatvorenom prostoru ili će iskoristiti mogućnost da izađe pod mećavno otvoreno nebo. Vrabac bira slobodu koja je istovremeno i opasnost i izazov.


Post a Comment