Buntovnice (Spring Breakers)

Već dugo sam sasvim siguran da najrealniji prikaz pakla koji bi neko želeo da načini ne bi imao potrebe da poseže za nadrealnim i hiberboličnim užasima iz noćnih mora. Bilo bi dovoljno držati se stvarnosti, uhvatiti trenutke iz života prosečnog čoveka koji danas živi, zaviriti u mračne prostorije pune buke i praznog smeha. Kao Vergilije Dantea u Božanstvenoj komediji, Harmoni Korin vodi gledaoca svog filma Buntovnice (Spring Breakers) kroz svet letnjih žurki prosečnih američkih srednjoškolaca i pokazuje mu prazna lica ljudi koji, obmanuti da izražavaju bunt i spoznaju apsurda života, daju svoj doprinos zombijanskoj kulturi materijalizma i relativisanja svih vrednosti.

Autor filma, Harmoni Korin, važi za reditelja koji teži tome da njegovi filmovi  budu nelinearni, da imaju svoju logiku i nepravilan tok, i koji izbegava očiglednost i vrednosne sudove. Ne može se reći „ovaj lik je loš, ovaj je dobar“ itd. Mnogo je bitnije kakve emocije njegovi filmovi izazivaju nego šta oni znače.

Radnja filma Buntovnice počinje pred kraj školske godine u provincijkoj srednjoj školi. Četiri devojke, zasićene monotonim životom u svom gradu, sanjaju o odlasku od kuće tokom raspusta na neko mesto gde će moći ludo da se provedu. Novac koji nedostaje nabavljaju tako što opljačkaju lokalni restoran uz pomoć čekića, skijaških maski i realističnih pištolja na vodu. Ono što sledi jeste „Spring Break“, letnje ludovanje na plaži gde žurka traje neprestano uz mnogo droge, alkohola, golotinje i seksa i to je ono što čini veći deo radnje prvog dela filma. 

Neki kritičari su išli čak dotle da zbog nedostatka direktne kritike i insistiranja na ponavljanju scena bez jasno uočljivog razloga optuže reditelja za voajerizam. Međutim, sva ta eksplicitnost jeste sirova i surova realnost savremenog društva i, ako deluje da Korin nekritički prikazuje stvari, on time postiže da same te stvari deluju na nas svojom snagom i  vrednosnim potencijalom. Nije rediteljeva krivica ako se nekome realističan prikaz stvarnosti ne dopada i nije njegov zadatak da stvarnost ulepšava – trebalo bi se zapitati o toj stvarnosti. Na ovaj način je i jedan od rodonačelnika realizma, francuski romanopisac Stendal, opisao ulogu pisca: Roman je ogledalo što se nosi po velikom putu. Ono u vašim očima odražava čas nebesko plavetnilo, čas blato po kaljavom putu. A vi bi da čoveka koji u kotarici nosi ogledalo optužite kao nemoralnog! Njegovo ogledalo pokazuje blato, a vi optužujete ogledalo! A bilo bi bolje kad biste optuživali veliki put na kome se nalazi kaljuga, ili još pre nadzornika puteva koji dopušta da se skuplja voda i stvara kaljugu. (Crveno i crno)

Konkretan „nadzornik puteva“ ne postoji ali ako bi trebalo da odredimo ko bi on bio onda bismo morali da prozovemo samo društvo. Jer, ovakvo ponašanje i „letnje iživljavanje“ nije izuzetak već pravilo u američkom društvu i toleriše se poput tradicionalnog rituala iniciranja mladih u svet odraslih. Na to naročito upućuju scene kada devojke razgovaraju sa roditeljima potpuno bezazlenim tonom u kratkim predasima od ludovanja, sedeći na upovraćanoj wc-šolji sa par krpica na sebi. Svoje letovanje opisuju kao duhovno buđenje, mesto gde su pronašle i upoznale sebe u potpunosti, gde se druže sa dragim ljudima koje su  srele i nama je jasno da je u pitanju jedna nametnuta forma prećutkivanja istine sa obe strane kako bi se život nastavio tamo gde je stao. 
                 

Druga polovina filma koncipirana je oko lika lokalnog kriminalca Elijena(Vanzemaljac) koji ih spašava iz zatvora zbog posedovanja droge i odvodi ih u svoje kraljevstvo koje opisuje kao „američki san“. Jedna od devojaka, Fejt, koja je imala ulogu moralnog stožera tokom filma, ali koja ipak nije odolela svim izazovima euforičnog provoda, odlučuje da ode dok ostale ostaju da žive sa Elijenom igrajući ulogu njegovih devojaka i obožavateljki, okružene oružjem, drogom i luksuzom. Kada se leto približi kraju i dođe vreme za povratak u svoj svet one ubijaju lokalni mafijaški krem u namerno nerealnoj sceni koja liči na sliku iz mašte klinki koje zamišljaju kako bi bilo kada bi one delile pravdu i imale moć. Ispod ružičastih maski i u drečavim bikinijima one stavljaju krvavu tačku na jedno bezazleno letnje orgijanje.

Vidimo da kraj filma ne donosi nikakvu poentu, katarzu, kaznu ili spoznaju. Možda bi utisak bio jači da smo videli devojke kako se vraćaju kući i kao dobre devojčice padaju u zagrljaj roditelja ili sede u školskim klupama „kao da se ništa nije dogodilo“. Ali toga u ovom filmu nema  jer mi to već znamo. Možda bi se mnogima dopalo da vide kako ih Elijen prodaje u belo roblje da bi moralna poruka bila očigledna i da bi se stavilo do znanja svima da ne treba ići njihovim putem  Činjenica da je takav završetak izostavljen samo još jače pokazuje nameru autora da ne podilazi publici i njenim navikama i očekivanjima od filma.

Ponavljanjem replika i scena  Korin provocira gledaoca da prekine sa gledanjem i nije jasno da li je baš to ono što je i cilj ovog filma kao i Hanekeovih Zabavnih igara. Neprijatnost koju film izaziva trebalo bi poneti sa sobom iz bioskopske sale kao motiv za buđenje svesti i delanje. Korin u jednom intervjuu kaže“ Hteo sam da napravim film koji će biti kao fizičko iskustvo, nešto što bi bilo post-artikulacija. Nešto što postoji u prostoru sa više magije, teže za definisanje, više transcendetno.“ Pripremajući scenario filma Korin je posećivao žurke ovog tipa i napravljene snimke koristio u konačnoj montaži filma kombinujući ih sa glumljenim materijalom čime stvara utisak da radnja filma može da se odnosi na bilo koju osobu koja se tamo zadesila.

Sa ovim filmom Korin se udaljava od svojih dominantnih protagonista: siromašnih, mentalno poremećenih, prokletih i odbačenih predstavnika subkulture i bavi se jednom mejnstrim pojavom - provokativni materijal filma je sasvim tipična građa prosečnog spota na MTV-u dovedena do višeg stepena iritantnosti čime dobija umetnički aspekt. U vidu društvene satire prikazuje se socijalni ritual tinejdžerskog divljanja i moralne degradacije koja s vremenom dobija ozbiljnije razmere.

Postoji jedan deo publike koji će biti privučen sinopsisom ovog filma i poželeti da ga pogleda. Međutim, ne dobivši očekivani holivuski „treš“ već jednu drugu vrstu „treša“ oni će ostati nezadovoljeni. Postoje i oni koje će sinopsis u startu odbiti. Tako ostaju samo stari poštovaoci Korinovog dela koji će znati šta da očekuju od filma i kako da se postave prema prikazanome. Kako god, Korin kaže da su neki njegovi filmovi bili komercijalni neuspesi ali duhovni trijumfi i da su njegova svrha i  njegove namere uvek bile čiste.

Ovo je jedan od onih filmova koji gledaocu ne pružaju satisfakciju u vidu razrešenja, objašnjenja, pravedne kazne, katarzičnog pražnjenja. Ta vrsta gledaočeve gladi ostaje nezadovoljena i on se u realni svet vraća sa osećajem nelagode i potrebe za delanjem, svesniji bar jedan promil više da stvari ne možemo ostaviti takvima kakve jesu ma koliko to remetilo naš komfor.


 Jednostavno Sasvim