Stranice

May 26, 2014

„Talas“ – kako da negujete fašistu u sebi

Na različite načine svako od nas ponekad se susretne sa onim delovima sebe koje teško da je voleo da upozna. Onda kada ih upozna, ma kako to iskustvo bilo neprijatno, nešto se mora učiniti. Možemo se praviti da smo sve samo sanjali, možemo se truditi da sve zaboravimo ili možemo, ma kako teško bilo, pokušati da priznamo pravu istinu o tome ko smo i šta smo – ukoliko nam se to ne dopada, onda je jedino pošteno što moramo učiniti to da mračne strane svoje ličnosti ne ignorišemo već da se prema njima postavimo kao gospodari i da sa oprezom nad njima bdimo.



Nemački film „Talas“ („Die Welle“) upoznaje nas sa tim koliko u svakome od nas leži veliki potencijal da postanemo fašisti i koliko lako se prelazi granica kada nezamislivo postane opipljivo. Ovaj film (inspirisan stvarnim društvenim eksperimentom održanom u SAD-u, ali i istorijom fašističkih pokreta dvadesetog veka) otvara i još jedno goruće pitanje - da fašizam nije stvar određenog istorijskog trenutka i određenog podneblja već da je on nešto čoveku imanentno i da, ma koliko ta istina bila neprijatna, pod određenim okolnostima većina nije u stanju da odoli tom primamljivom iskušenju.
Sada, nazvati fašizam „primamljivim iskušenjem“ zvuči naizgled neodgovorno i nekorektno, ali svako ko je pogledao film „Talas“ ili na neki drugi način dublje zašao u čovekove slabosti koje ga vode ka oblicima ponašanja kojima se inače ne bi ponosio, shvatiće o čemu je reč.
Film počinje upoznavanjem gledaoca i glavnih aktera, harizmatičnog profesora i njegovih đaka. Pred početak „eksperimentalne nedelje“ dolazi do promene plana i profesor Rajner Venger koji je trebalo da drži kurs o anarhiji (u koju čini se i sam veruje sudeći po stilu odevanja i načinu ponašanja) dobija kurs autokratije, a kurs anarhije dobija njegov kolega sa kojim se ne slaže baš najbolje. Ispočetka, učenici jedva da shvataju šta autokratija znači, a više od svega ubeđeni su da je ona nakon iskustva nacizma u Nemačkoj nemoguća.
Profesor kao da sumnja u to i predlaže da eksperimentalna nedelja teče kao eksperiment u kom će se tokom časova svi ponašati prema izabranom vođi sa apsolutnom poslušnošću. Glasanjem, učenici odlučuju da on sam bude taj vođa nakon čega se uvode pravila kojih se učenici najpre pridržavaju sa negodovanjem koje vremenom popušta. On naređuje da mu se svako mora obraćati sa „gospodine Venger“, da svi moraju ustajati kada govore, da niko ne govori ako nije dobio reč, uvodi uniforme, poseban pozdrav. Sve teče postepeno, ali vrlo brzo stvari izmiču kontroli. Tek dve učenice svesne su šta se dešava dok ostatak odeljenja u toku samo mesec dana sa potpunom strašću oživljava svoj oblik fašizma. Eksperiment koji je trebalo da pokaže opasnosti autokratije otima se kontroli i izlazi iz okvira učionice.
Identifikovanje sa fašizmom tokom filma odigrava se neprimetno za same aktere tokom učestvovanja u eksperimentu. Interesantno, iako svestan da je on jedini koji ne sme da se ponese u ovom eksperimentu, profesor Venger ni sam ne odoleva da prihvati prednosti koje u njegovom slučaju nosi uloga vođe. On zaboravlja da skine uniformu po izlasku iz škole, prihvata suludu ponudu jednog od učenika da bude njegov telohranitelj, savetuje učenike da se drže zajedno tokom istrage o nezakonitom ispisivanju grafita po gradu, drži inspirativan govor u maniru velikog vođe i biva i sam ponet svojim rečima. U načinu na koji zaustavlja argumentisanje jednog od učenika ogleda se tipično ućutkivanje opozicije svojstveno diktatorskim režimima i dok to čini on je sam žrtva eksperimenta, a ne njegov svesni kontrolor.
Kao moćna alegorija ovaj film pokazuje ustaljeni šablon uspostavljanja fašističkih režima. Venger je na vlast došao glasanjem, potpuno demokratski, kao i Hitler i Musolini. Sam je za učenike kao vladar za narod predstavljao autoritativnu figuru koja uliva poverenje i inspiriše samom svojom pojavom. Na drugoj strani, učenici su konačno dobili neki način da se ujedine, a to se posebno ističe kroz uniforme koje nose i pozdrav kojim se identifikuju. Sa jedne strane, ta potreba za jedinstvom i brisanja socijalnih i nacionalnih razlika ukazuje na probleme savremenog društva, ali u poruci koju film šalje ona upućuje na to da svaki oblik fašističkog vođstva poseduje neku logičnu i emotivnu osnovu oko koje ujedinjuje narod. On zbog toga ipak nije ni u najmanjoj meri opravdan.



Najbolji način da se ljudi ujedine jeste postojanje zajedničkog neprijatelja, a u filmu je on izražen u drugom odeljenju koje eksperimentiše sa anarhijom, u gradskim anarhistima, kao i u učenicima škole protiv koje se takmiči vaterpolo ekipa predvođena samim Vengerom. Zajednički neprijatelj je neophodan, bio on realan ili izmišljen i kada se društvo zarazi fašizmom ono čini sve da se to neprijateljstvo održava (bez potrebe da se poseže za dobro poznatim doživljajem Jevreja od strane nacista, dovoljno je setiti se još uvek sveže balkanske priče). Kohezija fašističkog društva se dovodi u pitanje u slučaju da neprijatelj bude potpuno savladan i zato postoji potreba da se uvek proizvede novi.
U suštini, odeljenje se ujedinjuje u jednu zajednicu koja nadoknađuje sve ono što otuđen moderni oblik života  bez ikakvog ideala uskraćuje pojedincu. Oni asocijalni koij su bili odbačeni od surovih vršnjaka sada postaju najverniji sledbenici jedinstva, najiskreniji vernici „Talasa“. U „Talasu“ su svi jednaki, žrtvuju se jedni za druge, bore se protiv svakog oblika nepravde i imaju san da će stvoriti bolje društvo. Onoga trenutka kada mi, kao gledaoci, počnemo da odobravamo egzaltaciju likova novim ideja, eksperiment izlazi iz fiktivnog sveta filma i uvlači nas u sebe noseći snažnu poruku da je fašizam, kada postane opipljiv, primamljiviji nego dok je samo lekcija u čitankama i da je on zamka kojoj svako mora svesno odolevati bez luksuza da i na trenutak zadrema.
Energija koju donosi kolektivno delanje zanosi i čini da se i sami osećamo moćnima. Jedinstvo pruža osećaj topline, stvara utisak da je svaki problem rešiv i leči boljke otuđenog društva. Na drugoj strani, na polju filozofskih nedoumica, on nas oslobađa tereta slobode koji većina nosi sa naporom. Kao i svaki put kojim se lakše ide, kolektivizam fašističkih organizacija ima u sebi opasan zavodljivi potencijal.

Jedini način da izbegnemo opasnosti je da sve vreme budemo budni i svesni da fašizam nije nešto „što se dešava nekom drugom“. Ukoliko ikada pronađemo u sebi razumevanje za fašizam, neki delić njega u sebi, da li ga zbog toga  i našeg ogromnog  egoizma treba opravdati ili treba zauzeti mnogo teži, kritički stav svesnog samoprekora i samokontrole? Odgovor bi trebalo da bude jasan. Život na zemlji uključuje i neke odgovornisti. To je, na kraju, i poruka ovog filma.

Pročitaj još: 



Post a Comment