Jedan hejterski komentar serije Breaking Bad

„Osećanja koja izaziva nesavršena umetnost su kinetička, žudnja ili gađenje. Žudnja nas nagoni da nešto posedujemo, da idemo ka nečemu; gađenje nas nagoni da nešto napustimo, da odemo od nečega. Umetnosti koje ih izazivaju, pornografske ili didaktične, jesu, prema tome, nesavršene umetnosti. Estetska emocija (upotrebio sam opšti izraz), prema tome je statična. Duh se zaustavlja i uzdiže iznad žudnje i gađenja.“ Portret umetnika u mladosti, Džejms Džojs

U vreme kada se čitava forumska, filmska, kablovska, piratska, tarzanijska i, pre svega, „kul“  publika kune u Breaking Bad kao najbolju seriju svih vremena, osećam se potpuno bogohulno kada verujem da čitavih pet sezona te serije zajedno ne vrede ni jedne epizode Tvin Piksa i time hvatam sebe kako i sam tonem u jedno preterivanje, stidim se toga i povlačim reč.

Ne poričem da pomenuta serija ima neki kvalitet , ali, valjda zato što sam previše osetljiv na jeftine fazone koji dobro prolaze, i zato što nevezano za priču o serijama ne mogu da svarim ljude koji smatraju da imaju svako pravo da izjave kako vole književnost ali ih klasici smaraju, ja ne mogu da učestvujem u masovnoj histeriji obožavanja ovakvih modernih „remek dela“.  (Sve što je u ovoj seriji dobro već je mnogo konciznije i efektnije rečeno u filmu Pad sa Majklom Daglasom).

Zašto? Kada pitate prosečnog fana Brejking Beda zašto je ta serija tako dobra on će vam reći da je, zamisli, zamisao toliko luda i originalna jer je to priča o smušenom i uzornom profesoru hemije koji postaje najveći diler droge u Americi. Znam, svi mi smušeni, uplašeni građani hteli bismo da i sami jednom puknemo, oteramo sve dođavola i krenemo sa druge strane zakona koji je ionako u službi moćnih, a ne običnih ljudi. I onda to čika Hajzenberg uradi umesto nas, a pritom se i bori sa dilemama  dostojnim jedino još možda antičke tragedije.

 Znam, pomalo je buntovnički biti fan Breaking Bad-a jer je tu malo uskomešana bezbedna granica između dobra i zla, znam i da svaki fan oseća da je slobodnijeg duha od prosečnog zavisnika od tv-programa, ili se bar tako osećao dok serija nije stigla i do Pinka.  Uostalom, svaka pozitivna kritika serije kreće rečima „definitivno nije za svakoga“ i onda se javlja taj osećaj posebnosti što se pripada odabranima i drugačijima. Čitava ta Hajzenbergova pobuna nije ništa realnija i umetnički ubedljivija od organizovanja ekipe iz Ćopićeve družine u romanu Orlovi rano lete, ali to je bar predstavljeno kao dečja književnost.

Sve u svemu, sve ono u čemu je Brejking Bed originilan i na osnovu čega je privukao publiku su kvaliteti koji nemaju veze sa čisto umetničkim; imamo ovde i raspirivanje emocija, i buđenje navijačkog duha, i davanje oduška sopstvenoj frustraciji, i pobunu i buku i galamu i akciju, i igranje protiv pravila, i sukobe i dileme, i trenutne trijumfe i konačne poraze. Ima ovoga i u boljim delima, ali u njima ima i mere koja je osnova kvaliteta. Većina fanova BB-a voli baš to odsustvo mere, preterivanje, „vau“ efekat. Preterati je lako, teško je znati meru. Pričao je o tome  Aristotel.

Kada sam ispod hvalospeva o Breaking Bad-u na jednom sajtu ostavio svoj komentar rečeno mi je da to i nije komentar već elitističko proseravanje i da me na fakultetu verovatno nisu učili ništa o postmodernističkoj estetici. Što bi Džesi Pinkmen rekao: Bitch, please.

Pročitaj još:

 Najbolje knjige svih vremena 

 Čekajući Nimfomanku