Stranice

Feb 7, 2014

Prošlost – potraga za srećom

Ako bih morao u jednoj rečenici napisati šta mislim o filmu Prošlost iranskog reditelja Asghara Farhadija,  rekao bih da je to jedan od onih filmova kojima je nemoguće pronaći manu. I pritom bih imao na umu najbukvalniji kompliment, uprkos romantičarskoj sklonosti prema raspuštenim, nemarnim genijima koji zaboravljaju na pravila. Farhadi pravilima ne robuje takođe, ali ni slučajno on ne pravi greške. Tako da nakon gledanja filma u nama dominira jedno osećanje: zahvalnost na divno ispričanoj priči.



Farhadi, da ne  dođe do nesporazuma, ne priča nimalo prijatnu priču, ali je priča maestralno. Na tome smo mu zahvalni. Film je rađen u francuskoj produkciji i njegova radnja se odigrava u Francuskoj i na francuskom jeziku. I, dok je glavni glumac francuski naučio dva meseca pre početka snimanja, Farhadi ga ne govori nimalo, ali je opet izveo tu čudesnu saradnju sa glumcima.

Upravo je gluma ono što pre svega ostavlja bez daha. Ovde se nikako ne čini da bilo ko išta glumi, čak ni deca, a već odavno sam sklon tome da stepen genijalnosti jednog reditelja merim između ostalog i po tome koliko uspe da iz dece glumaca izvuče prirodnost i lepotu performansa. Kao i u filmu Razvod, i ovde imamo utisak da nevidljivi snimatelj sa nevidljivom kamerom uhodi likove nimalo prijatne drame.

Sa druge strane, kada kažemo da radnja filma nije prijatna, to nikako ne znači da je ovo jedan od onih filmova koji će nas baciti u depresiju i naterati na neprijatna razmišljanja. Farhadi pripada jednom drugačijem kulturnom miljeu u kom stvaraoci nisu, kao u Evropi, okupirani dekadencijom sitne i krupne buržoazije, prazninom i besmislom života, gubljenjem starih vrednosti koje su zamenjene jednim nametljivim i bučnim ničim. U Farhadijevim filmovima kosturi društva su starinski, a starinski su i problemi. Oni se samo javljaju u novim oblicima i kao da ih je teže rešiti nego nekada.

Prošlost je film o pokušajima da se sreća pronađe, o pokušajima koji se sprovode iznova i iznova, uprkos svim ranijim neuspesima. Oni koji tu sreću traže nisu preveliki optimisti, ali ne gube nadu. Bore se, žele da veruju da sreće još ima negde, u nečemu ili nekome. Humana strana svega je što se oni još uvek obaziru na cenu te sreće, gledaju oko sebe nisu li nekoga povredili u prošlosti koja je i naslov i jedna od glavnih začkoljica u filmu. U prošlosti su smeštene greške i grehovi, ali se oni ipak preispituju, junaci se zbog njih kaju, još se ovde veruje u poštenje i u moral, pa i u čoveka.



Farhadi priča priče koje stavljaju neki kamen na naše grudi. Ali, te priče nam daju veru u to da se za  normalnu budućnost, ostajući pošteni prema prošlosti, još uvek možemo i trebamo boriti.Veru da čovek tu budućnost zaslužuje.

Pročitajte još: Zavodlojiva snaga kiča
Post a Comment