Stranice

Jan 30, 2014

Crno ogledalo – mračni odraz tehnologije

Crno ogledalo (Black Mirror) je britanska serija čije je emitovanje počelo 2011.godine. Za sada su snimljena dva serijala od kojih svaki ima po tri epizode. U pitanju je jedna od najboljih stvari koje su se pojavile na malim ekranima u poslednje vreme. Autor je Čarli Bruker koji sam ističe da je hteo da prikaže sve opasnosti razvoja tehnologije i naše zavisnosti od nje. Iz te ideje nastala je jedna mračna i opominjuća vizija budućnosti koja tera na razmišljanje i upozorava sa krajnjom ozbiljnošću.



Crno ogledalo  je površina ugašenog monitora ili mobilnog telefona. Ogledalo – jer je odraz stvarnosti i stvarnih problema. Crno – jer je mračni odraz, kao upozorenje, cinična opaska koju treba uzeti u obzir. Dijagnoza – kao što umetnost i treba da bude.

Sve epizode serije smeštene su u blisku budućnost, a autori su skeptični prema toj budućnosti. Vreme koje Crno ogledalo  prikazuje je odmaklo od našeg taman toliko da tehnologija još malo uznapreduje i da joj se čovek povinuje još više. Ovim, naravno, prikazana stvarnost ukazuje ne samo na moguće opasnosti koje nam prete već i na probleme sadašnjosti, onako kako svaka karikatura i satira kroz preuveličavanje ukazuju na postojeće mane i nedostatke.

Epizode iz dva serijala serije nisu povezana jedinstvenom pričom, likovima, mestom dešavanja, pa čak ni atmosferom. Sve je ovde potpuno različito, a opet povezano i blisko. Svaka epizoda je kao zaseban film istog reditelja i tako serijal dobija karakteristike dobre zbirke priča ili dobrog muzičkog albuma, gde se u svakom delu celine oseća prisustvo jednog ugla posmatranja, jedne kritičke svesti i prepoznatljivog autorskog potpisa. Ništa više, ali sasvim dovoljno.

Prva epizoda prvog i poslednja epizoda drugog serijala, bave se istom temom, politikom i političarima. Međutim, zagledamo li malo dublje, videćemo da su pravi junaci obeju priča zapravo mediji i mehanizam koji upravlja njima. Uz njih ide i publika, hipnostisana masa koja zuri o četvrtaste kutije i čeka da joj bude servirana nova priča.

Prva epizoda daje nam jednu moralnu dilemu, krajnje bizarnu i odvrtanu, ali dilemu u kojoj se mora izvršiti izbor. Kidnaper šalje premijeru zahtev – ukoliko tačno u 16h ne bude imao seksualni odnos sa svinjom pred kamerama, uz direktan prenos na svim televizijama, ubiće princezu koju je oteo. Za nečiji ukus ovo bi moglo biti previše, istina, i mislim da je greška što je ovo priča baš prve epizode jer sličnih gadosti nema u narednim, a mnogo publike je ovim oterano. Ipak, premijer nije glavni lik ove drame, već je to anonimni gledalac kraj TV ekrana, onaj koji ne brine ni o životu mlade princeze ni o moralnom užasu u kom je premijer; on samo uzbuđeno čeka da vidi skandalozan čin na televiziji. Ovo je priča o prosečnom čoveku koji se hrani skandalima i eksluzivama serviranim preko medija, on je i zločinac i žrtva u ovoj epizodi.

U poslednjoj epizodi drugog serijala akteri su ponovo političari i mehanizam medijskih i poslovnih giganata. Privatno frustrirani komičar koji stoji iza fiktivnog lika Valda, malog plavog medveda, počinje preko svog alter ega da proziva političke kandidate i sam, kao fiktivni lik, ulazi u političku trku. Međutim, ljudi koji stoje iza njega ne brinu za stvari koje on govori, za njih je on samo još jedan medijski proizvod koji se može dobro plasirati. Ovo je odlična priča o nemogućnosti da se bude autentičan i iskren do kraja i o tome kako se svaka snažna emocija i ideja u koju ljudi poveruju na kraju pretvori u komercijalni proizvod koji ima svoju nalepnicu, cenu i ulogu u jačanju sistema protiv koga se formirala.



Epizode između okvirnih još su bolje. U njima je futurističnost sadržaja izraženija ali aktuelni društveni komentar nije ništa slabiji. Druga epizoda prvog serijala smeštena je u budućnost gde svi punoletni ljudi žive u nečemu nalik na sanatorijume, u zasebnim sobicama sa virtuelnim pogledom na svet. Novac tj.poene zarađuju motajući sobni bicikl po ceo dan dok u međuvremenu zure u reklame i rijaliti programe. Sve što zarade troše na veštačku hranu, nove aplikacije i performanske svojih avatara. Posebno se plaća da bi se isključio reklamni program koji iskače na sve strane. Jedini izlaz – sakupiti dovoljno poena da bi se pojavili u nekoj verziji X-faktora, i postati zvezda. Svet je podeljen na zvezde i one čiji život prolazi ispred ekrana.



Treća epizoda bavi se fenomenom beleženja svega na društvenim mrežama. Samo što je u satiričnom osvrtu serija otišla još dalje pa u bliskoj budućnosti ljudi imaju sočiva koja snimaju sve što im se dešava i tako pamte i beleže svaki trenutak svog života. Neverstvo i nemogućnost skrivanja nijednog detalja iz života čine sadržaj ove, možda i najbolje epizode koja je inspirisala i Roberta Daunija Džuniora da se angažuje oko snimanja filma po njenom scenariju.

Prva i druga epizoda drugog serijala jednako su realne i futurističke. Ne bih išao u detalje jer nešto treba ostaviti i u neizvesnosti. Ipak, napomenuću samo da se ovde otvaraju teme veštačke inteligencije (tematika slična filmu „Her“ prikazanom tek kasnije), formiranja veštačkog uma na osnovu podataka sakupljenih o pokojniku putem njegovih aktivnosti na društvenim mrežama, apatije ljudi kojima se svaki događaj pretvorio u Share i Tweet, koji ne pritrčavaju u pomoć već se trude da što bolje zabeleže svaku nedaću na svom mobilnom telefonu.

Sve u svemu, ovo je serija koja nimalo ne mazi svog gledaoca, ne pazi da li će ga uznemiriti i sasuti mu istinu u lice. A istina je da se kao čovečanstvo nalazimo na ozbiljnoj tački razvoja i da se igračke mogu lako pretvoriti u gospodare, a oni koji se igraju u njihove robove. I da se to može desiti neprimetno.

Pročitaj još: Ona (Her) - ljubav u doba tehnologije



Post a Comment